Филмски програм Дома културе
ЛЕП К’О ГРЕХ
О филму „Црни анђео“, аргентинско-шпанска крими драма, режија Луис Ортега, Награда жирија Главног такмичарског програма ФЕСТ 2019.
Чачанска публика могла је у протеклих десетак дана да види неколико веома занимљивих филмова са редовног репертоара Филмског програма Дома културе. Руско – српска копродукција „Балканска међа“ је на добром путу да, попут „Јужног ветра“, обори рекорде гледаности, само у Чачку овај филм је за два дана приказивања видело више од 1.200 гледалаца. Међутим, то не значи да се публика у већем броју вратила у биоскоп, напротив, филмове из региона “Последњи Србин у Хрватској“ и „Осми повјереник“ видело је веома мало гледалаца, а незапажено је прошао и сасвим солидан филм пољског редитеља Павела Павликовског „Хладни рат“. Чудо је још веће да чачанска публика апсолутно није одреаговала на прилику да види једно филмског ремек дело „Црни анђео“ Луиса Ортеге, филм који је на недавно завршеном ФЕСТ-у у Београду, али и широм света, изазвао велику пажњу својом интригантношћу и квалитетом.
Иза филма, у коме је сваки кадар, свака сцена, пажљиво и промишљено осмишљена и у ком нити један детаљ није препуштен случају, стоји ауторитет великог редитеља Педра Алмодовара, који је продуцент „Црног анђела“. Није никакво чудо што је сам Алмодовар стао иза овог филма, али ако мислите да је ово само једна копија његових остварења, горко се варате. Редитељ Ортега је имао знања, талента, филмске виспрености да се носи са истинитом причом о седамнаестогодишњем Карлосу Едуарду Робледу Пучу, младићу невероватне физичке лепоте, који је пленио околину благошћу свог лица, али је истовремено и згрозио монструозношћу својих дела, једанаест хладнокрвних убиствава и велики број оружаних пљачки. Годинама, деценијама, влада заблуда, да иза сваког масовног убице, злочинца, насилника, криминалца, стоји несрећно детињство, ускраћеност за родитељску љубав и пажњу, социјална ускраћеност у сваком другом погледу, фрустрација због властитог изгледа. Све то скупа не важи у Карлосовом случају. Он је вољен и пажен, родитељи су дивни, узорни људи, скромни и поштени, похађа добру школу, привлачног је изгледа, али неки ђаво му не да мира. Управо од те апсурдне ситуације полази редитељ Ортега. Њега провоцира Карлосова жеља да се препусти слободи, зову најдубљих и најмрачнијих нагона. Слобода је у основи имена главног јунака, али и његова животна тежња – делати ослобођен од свих конвенционалних стега, не сасвим без моралних начела, али по неком чудном, Карлосовом систему вредности. Редитељ користи у свему суптилан филмски језик. Филм је необичне визуелне лепоте, попут главног јунака, сваки филмски елемент се пажљиво и паметно користи, попут музике, фотографије… Режија је сигурна и прецизна, јасна, а сценарио одличан.
Млади лепотан Карлос није обичан ни у чему, он у почетку краде ситнице које поклања, а касније и велики новац који краде не троши, сем на пар ствари које воли, попут мотора, јер ужива у осећају слободе који му нуди луда вожња. Украдени новац оставља родитељима, али има и свој морални кодекс кога се придржава и никад га не крши. Карлосом влада страст, којој се он безрезервно препушта, страст у свему, па и оном најгорем, убијању и вршењу разних криминалних радњи. Живот без страсти за њега не постоји, то не разуме његово најближе окружење. Карлос се гади рутине, ужива у својој лепоти, у својој страсти, у свему, и на крају следи заводљиви плес, који води у свет таме и ропства, а истовремено нуди неку врсту ослобађања, знану само Карлосу. Редитељ Ортега на један паметан филмски начин, не оптерећујући публику претенциозношћу, поставља многа питања о животу, пореклу зла, лепоти као таквој и колико она сама наводи на зло, на грех, на изазов, на таму и пропаст. Шта су заправо лепота, доброта, а шта зло и ружноћа у овом нашем свету?
Истинити прави Карлос је још увек жив, има више од шездест година, није више леп и издржава доживотну робију у једном од аргентинских затвора, покушавајући вероватно да и самом себи одговори на питања која на свој посебан начин актуелизује „Црни анђео“, филм вредан пажње.
Чачани, много сте пропустили.
Д. Даријевић
