НИ НАШ КРАЈ НИЈЕ ЗАОБИШЛА ОВАКВА СУДБИНА
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
У последњем наставку текста о књизи „У предворју пакла“ свештеника Саве Банковића, жртви репресије комунистичког режима крајем 1944/45. године, након историчара и приређивача књиге др Срђана Цветковића и Љиљане Пекић, о личним, научним и локалним искуствима, говоре Леон Којен, Горан Давидовић и Антоније Ђурић.
ЛЕОН КОЈЕН: ЈЕДНА ОД НАЈВАЖНИЈИХ КЊИГА У СРБИЈИ…
Проф др Леон Којен говорио је о књизи проте Саве Банковића, јер је, како је истакао, то у овом тренутку једна од најважнијих књига коју би свако требало да прочита ко живи у Србији.
-Три четвртине века по завршетку Другог светског рата у Србији се још увек проналазе и откопавају јаме у које су комунисти бацали своје, углавном, потпуно невине жртве. У таквој земљи окретати главу од књига каква је књига проте Банковића, представља нешто чега би свако требало да се стиди – сматра Којен.
Он је истакао да књиге које говоре о једном историјском времену, могу да нам га приближе на много начина, тако што ће нам детаљно описати његове најважније институције и начине њиховог функционисања, дочарати његове обичаје, нарави и начин живота, објаснити кључне догађаје који су уобличили његову физиономију у поређењу с другим епохама, осветлити његову културу, уметност и интелектуални живот. А, сви ти и други сродни начини сагледавања прошлости, по природи ствари, најчешће су недоступни савременицима. Њима недостаје историјска дистанца неопходна да би се заокружила и „пречистила чињенична сазнања и да би нестала, или бар ослабила вредносна предубеђења својствена ранијим епохама“.
-Али, ипак постоји нешто где историчар уступа место савременицима, колико год био проницљив и обавештен о добу о којем пише. Када треба изнети на видело шта је био људски и морални смисао кључних догађаја једног времена, начина живота који су диктирале његове институције, посебних норми и вредности које је оно створило, сведочанство савременика има аутентичност и дубину коју историчар нити може да досегне, нити треба да јој тежи. Да бисмо схватили, на пример, људски и морални смисао бољшевичког комунизма, Лењинов и Стаљинових идеја оваплоћених у институцијама и пракси Совјетске државе, није довољно читати историчаре и социологе. Тек када прочитамо „Реквијем“ Ане Ахматове, „Сећања“ Надежде Мандељшајн, или Солжљњицинов „Архипелаг Гулаг“, схватићемо шта је значило живети под бољшевичким комунизмом и какво је морално зло представљао тај систем. Овај пример, књига о којој је овде реч, није случајно одабрана. Књига Саве Банковића показује нам људски и морални смисао комунистичке владавине у Србији, с истом, непоткупљивим спремношћу да се ствари назову правим именом и истом моралном бескомпромисношћу, какву имају наведени велики руски писци. Заједно с још две изузетне књиге, које су такође сећање раних жртава Брозовог режима, „Годинама, које су појели скакавци“ Борислава Пекића и „Ожиљцима и опоменама“ Димитрија Ђорђевића, она је најбоље сведочанство о људској и моралној цени, коју је морао да плати српски народ, када се једном нашао под влашћу комуниста крајем 1944. године и остао под њом следећих 50 година. Проту Саву Банковића ухапсила је ОЗНА већ децембра 1944, и ту је почело његово страдање недужног човека, чија је једина кривица била у томе што се није слагао са комунистичком идеологијом, и што је то мишљење увек отворено износио. Да би се за што краће време освојила власт и изнудила беспоговорна послушност становништва нису се бирала средства. По подацима којима данас располажемо у Србији је за шест до осам месеци, до краја пролећа 1945, ликвидирано без суда или по пресудама које су доношене мимо свих правила, можда и свих 80.000, у огромној већини, потпуно недужних људи.
У сачуваним књигама стрељаних, које су уредно водили органи нове власти, пописано је 60.000 жртава, понекад и деце. Да за Београд и многа друга места те књиге нису уништене,наша сазнања била би потпунија и прецизнија. Али, оно што је и сада довољно да кажемо, то је да нико није боље и тачније описао мрачне дане крајем 1944. године од проте Банковића – рекао је, поред осталог, Леон Којен.
АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ: НАЈМЛАЂИ ЗАТВОРЕНИК, НАЈВИШЕ БАТИНА…
-Пре него што поменем националног и духовног хероја Саву Банковића, с којим сам делио тамничке дане у Сремској Митровици, био сам најмлађи затвореник и највише сам батина добијао зато што нисам могао да прихватим оно што су они нудили, да будем доушник. Сава Банковић је био наш учитељ, ја сам имао само 19 година, био сам осуђен на седам година тамнице, зато што смо писали летке против Јосипа Броза и знам ко су били Видић и Пенезић и Миле Тороман… Сваке недеље и празника прота Сава Банковић је служио Свету литургију. Помагали су му свештеник Душан Лекић и монах из Дечана. Комунисти су тада заједно са Шиптарима отели Високе Дечане и претворили их у политичку школу дајући јој име Јосипа Броза. Тог монаха су ухапсили зато што није хтео да их служи чувеним дечанским вином. Најпре су га истукли, па га провели у Сремску Митровицу где је умро. Хвала приређивачу књиге што је поменуо његову смрт. Кад је Митровица имала 4.000 душа, нас на робији је било 16.200, а код суседних Окучана било је 30.000 робијаша. Тамо је био чувени адвокат Александар Спасић као дечак, после су му убили оца свештеника. А мој отац је био ратник код војводе Вука, то је онај Вук (Војин Поповић) који је погинуо на Груништу 1916. године у 35. години живота, када је мој отац био рањен и остао после пробоја Солунског фронта, још годину дана у Грчкој лечећи ноге од рана. Владика Николај био је заточен код Немаца заједно са патријархом Гаврилом Дожићем. Знате да су их ослободили при крају рата Американци, да је владика отишао у Лондон, а да је патријарх Гаврило отишао у Рим, трећег дана по доласку патријарха, стиже ауто за њега, торба пуна пара и кључ од виле и позвали га да у то време посети Ватикан… Владика узвраћа на ту поруку: „Никад моја нога неће крочити у вашу јазбину“… Пред смрт је говорио „донесите ми вест да су Срби престали да се деле“. Нажалост, Срби се и данас деле, деле се у цркви, у народу, у партијама. Ја сам био у истој соби у којој је био Бора Пекић, био је висок човек, ноћи је проводио ослоњен главом на ноге… Нудио је следовање хлеба да би записао мисао, коју је сматрао значајном, али оловку му никад нису дали, код кога се наже оловка, може да буде осуђен.
ГОРАН ДАВИДОВИЋ: СУОЧАВАЊЕ СА ЧИЊЕНИЦАМА ИЗ АРХИВА НИЈЕ РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ
Да се на путу стварања рационалне слике прошлости, што је омогућено отварањем бројних, до недавно забрањених архива и стварањем делимичних услова за слободнија, различита и нова тумачења, морамо суочити и са репресијом комунистичког режима, која је као уследила након Другог светског и грађанског рата у другој Југославији, која не спада у ревизију историје већ историјску чињеницу, казао је историчар Горан Давидовић.
– Обрачун са предратним политичим и војним противницима из грађанског рата, свој епилог добија на јесен 1944. године након комунистичког преузимања власти, а на удару су се нашли сви који другачије мисле: ђаци, професори, земљорадници, свештеници, трговци, жене, чак и малолетна деца. Казна је била стрељање или зтвор, избацивање из школа, са посла, изопштавање из јавног живота. Ни наш крај није заобишла оваква судбина. Нажалост, у првим данима по ослобођењу, многи нису имали „срећу“ да буду осуђени „само“ на затворску казну. Пресудама преких војних судова стрељано је много наших суграђана без суда и доказа за дела која су им приписивана. Од јесени 1944, стрељане су 763 особе, 80 их се води као нестале са територије данашње локалне самоуправе Града Чачка, а из целог тадашњег чачанског округа више од 1.943 особе, а списак није коначан. На затворске казне осуђено је више од 1.500 људи у период од 1945. до1948. У почетку су деловали војни судови за чачанско подручје, док власт није успоставила своје народне судове. Постојали су и специјални судови, тзв. Судови за суђење злочина и преступа против српске националне части. У Чачку је од 20. фебруара до 10. јуна 1945. тај тзв. Суд части осудио 39 лица, од којих су 17 биле жене, међу њима и ученице Гимназије… Суђења су била јавна, власт је преко својих партијских активиста вршила вербални притисак у судницама кроз повике, пароле, певања, позиве на вешала и стрељања. Председници и чланови суда били су припадници НОП-а и чланови КПЈ. Жртве репресије биле су породице стрељаних и осуђених одузимањем имовине и грађанских права…једна од мера репресије била је и конфискација имовине. На подручју бившег чачанског округа под ударом конфискације нашло се 1.157 особа… – рекао је Горан Давидовић, наводећи и касније примере, из седамдесетих година прошлог века, кажњавања и суђења у нашој средини.
