БЕСЕДА ВЛАДАНА МАТИЈЕВИЋА ПОВОДОМ ОТВАРАЊА НОВЕ ЗГРАДЕ ГРАДСКЕ БИБЛИОТЕКЕ У ЧАЧКУ, 26. МАРТА 2019. ГОДИНЕ
МЕСТО ЗА ЛЕЧЕЊЕ ДУШЕ
У рано јутро света, док је човек још увек био млад и невин, мада и тад крвав до лаката, саградио је Александријску библиотеку. У њој се чувало све знање тадашњег света, савијено у ролне папируса и заштићено ланеним платном. Изнад полица са ролнама писало је МЕСТО ЗА ЛЕЧЕЊЕ ДУШЕ. Библиотека је у свом фонду имала преко 700 000 папируса. У њеним читаоницама и амфитеатрима одвијао се величанствен духовни и интелектуални живот, била је место рада и стварања многих научника, филозофа и уметника античког доба. Међутим, уследио је велики потрес.
Грчки богови су пали са власти, њива светилишта су скрнављена и рушена. Морало се то једном догодити. Откако су у страшној борби победили Титане и настанили се на Олимпу, непрестано су имали афере. Били су несложни, њихов врховни бог Зевс мислио је само о сексу, нападао је све што се креће. Ништа узорније нису биле ни богиње. Афродита је била удата за Хефеста, а одала се промискуитету све у шеснаест. У њиховој владавини није било одговорности зато су их хришћани огњем и мачем сатрли и сва њихова овлашћења предали у руке једном Богу. За то време гинули су људи, горели су свици папируса, народи су ишли у избеглиштво.
Свргнути грчки богови развлашћени и онемоћали, скривали су се по пећинама. И њима и грчким јунацима и краљевима Атине, Спарте и Микене живот су продужавали они од којих су помоћ најмање очекивали. Писци. Било их је, и има их.
Срећом по богове и људе, родио се Данте Алигијери.
Родио се Франсоа Рабле.
Родио се Мигел де Сервантес.
Родио се Вилијам Шекспир.
Родио се Јохан Волфганг Гете.
Родио се Едгар Алан По.
Родио се Фјодор Михајлович Достојевски.
Родио се Лав Николајевич Толстој.
Родио се Марсел Пруст.
Родила се Исидора Секулић.
Родила се Вирџинија Вулф.
Родио се Џејмс Џојс.
Родио се Франц Кафка.
Родио се Иво Андрић.
Родио се Милош Црњански.
Родио се Хорхе Луис Борхес, и полуслеп писао о бескрајној пешчаној књизи, лавиринту и Вавилонској библиотеци.
Родила се Маргерит Јурсенар.
А за то време:
Књига је заменила папирус.
Земља се из равне плоче претворила у лопту, уз то је почела и да се окреће.
Отворена је штампарија.
Откривена је Америка.
Пронађен је систем наизменичне струје.
Човек је кренуо у космос.
Умало да заборавим: умро је Бог. Немачки филозоф с погледом птице грабљивице и великих бркова, обзнанио је свету ту новост и психопате са свих страна кренуле су да заузму упражњени престо. Гинули су људи, гореле су књиге, народи су ишли у избеглиштво.
И док је дланом ударио о длан, човек се нашао у двадесет првом веку нове ере.
Свет је остарио, вече се спустило на њега. Поново се указује могућност да све знање буде сконцентрисано на једном месту, сада у процесору рачунара, али овог пута то не буди веру у боље сутра. Поверење у човека се изгубило. Знање на једном месту оживљава апокалиптичне мисли, нико не верује да ће оно бити доступно и на корист свима. А статистички подаци никад нису били бољи. Животни век човека се продужио, материјално богатство просечног појединца такође је велико, кажу никад мање није било гладних, али…
У свету је поново успостављено робовласништво. Човек слуша и служи, ако се побуни бива кажњен. Нема своје ја, мора да ради како му се каже. Притом не зна ко је његов власник, да ли банка, држава, уједињена администрација, вишенационална корпорација, клан… За разлику од античког робовласника, извесно је да овај нови нема обавезу да свога роба нахрани и обуче.
У страху од сиромаштва, од цензуре, од неправде, од неслободе, људи заборављају да се смеју, да разговарају са пријатељима, да се цивилизацијски споразумевају са неистомишљеницима. Заборављају и да мисле, јер им се све чешће уз вест сервира и закључак. И тако, из једног у други заборав, док не забораве и да дишу…
И онај ко сматра да су ово претеривања, сложиће се да су данас искушења кудикамо већа него што су била икада пре. Свако зло је много доступније и присутније, првенствено захваљујући интернету. У директном преносу гину људи, горе књиге, народи иду у избеглиштвo, одвијају се ратни сукоби, терористички напади, па чак и самоубиства, појединачна и групна. А дуготрајно насиље полако, али сигурно суспендује етику. Човек је одувек био склон паду, а данас готово да нема за шта да се придржи кад предосети своје посрнуће. Ако је у време Паскала био трска, човек је сада влат траве.
Писци широм света и даље пишу, али стварност превализи машту и најмрачнијег, као што вести дана превазилазе кошмаре. Данашњи писац је принуђен да у свом делу ублажава стварност да би му фабула изгледала реална. Ако ништа друго, то је доказ да данашњи човек живи у свету горем од света какав су злослутни писци пре више деценија замишљали, упозоравајући да цивилизација стреми ка дехуманизованој будућности.
Писац се пита где је тачка ослонца за уметника у времену које обележава губитак традиције, негирање форме, где је упориште ствараоца када је техничка цивилизација укинула обичајну етику. Да ли је стварно лакше стварати у 21. веку, у одсуству свих уметничких правила, када је успостављен принцип „све је дозвољено“, или су пак, те тврдње шарене лаже? Њему се, изгледа с правом, чини да ништа суштински важно данас није пожељно, па често ни дозвољено.
Ако се посматрају важећи обрасци изражавања и понашања, малопре споменути статистички подаци, правци у филозофији и уметности, моди и забави, онда ћете доћи до закључка да слушате опсервацију лудака који стоји на троношци и пролазницима испред железничке станице у великој светској метрополи проповеда крај света. Такво обраћање не одговара овом свечаном часу и постаје извесно да је одабир писца који ће говорити погрешан, јер он својим суморним погледом на свет и заступањем мишљења са градске периферије квари добро расположење. Само, ако наша слобода није ограничена и угрожена, ако стварно влада либерално доба без цензуре, и коректност без преседана, писац којем сте, грешком или не, указали част, пита вас зашто данас сви говоре тихо и воде пса са собом. Можда, ипак, зато што су усамљени, обесправљени, уплашени?
У свакодневној борби за опстанак, једни вичу, прете, други моле, шапућу, али сви људи, са упорношћу велеумног, тужноликог витеза од Манче, са платном картицом јуришају на касе савремених тржних центара, и купују, купују, и оно што им је неопходно, и оно што им никад неће затребати, и оно што су у стању себи да приуште, и оно због чега ће беспотребно месецима грцати, јер по новој светској доктрини постоји само онај ко троши.
Да. Данас човек купује не би ли досегао смисао живота, као хипнотисан хита тамо где су жичана колица већа. У читавом обезбоженом свету најважнија је куповина, потрошачко друштво вреднује све кроз новац. Али међу данашњим људима има и оних који знају да се много бољи, праведнији, занимљивији светови налазе у књигама него у шопинг моловима, да се у књигама налазе одговори на питања која човека муче, да у књигама постоје извори снаге и утехе неупоредиво већи него међу новим производима, до сад невиђено јефтиним. Ти људи виде да су све грађевине из старе Грчке мање-више рушевине, да свакој скулптури античког бога, хероја, краља фали глава, руке, а да су Хомерови епови чисти и цели, и тако актуелни. И добро је што се, недалеко од хангара у којима брује касе, граде и библиотеке. Истина, писци и њихове књиге данас слабо стоје на берзи. Читаоци, такође. Али кад једног јутра пукне берза и вредност буде дух, они што су доле биће горе. Па и да берза никад не пукне, читаоци су опет на добитку. Желим срећу и успех овој установи у будућем раду, јер она је МЕСТО ЗА ЛЕЧЕЊЕ ДУШЕ.
