КО ИМА ВОЉЕ, ИМА И НАЧИНА
Даровити Чачанин Мишо Стевановић пример је како упорношћу, стрпљењем и вољом наше руке могу створити нешто вредно дивљења, али и како хоби може постати посао. Док гледате дела овог грађевинског техничара за високоградњу, мини објекте, макете кућа, пословних зграда, установа културе, значајних локалитета, видите како машта и веште руке претварају стварност у минијатуру, али и помислите да се овим хобијем могу бавити само веома креативни људи. Наш саговорник потврђује да макетарство јесте специфичан хоби, али и наглашава да, без великих проблема, може постати професија ако то заиста желимо. Јер, управо је овај млади човек самоук макетар. У школи је научио основне, а касније и сложеније технике макетарства…
– Макете сам почео да правим у петом разреду основне школе, на часовима техничког образовања. У оквиру овог предмета бавили смо се и макетарством, а цео живот ме је интересовала архитектура. Никада ми није био довољан само цртеж и кроз игру сам почео да стварам неке своје објекте. Временом, игра је прерасла у хоби, а касније и у посао. Данас код куће имам атеље, уредио сам пословни кутак како ми одговара, да ми буде пријатно док радим – започиње причу тридесетдвогодишњи Мишо Стевановић.
За овај посао су потребне и специјалне машине, али највише се ради ручно. Неки од уобичајених алата и материјала које овај макетар користи су: фабрички и ручно прављени делови предмета, лакови, боје, оштрице и ножићи различитих врста и намена – за сечење, клесање, дуборез, скалпел, хефталица, траке за маскирање, лепкови, четкице за фарбање, посебне маказе, пинцете…
– Макету правим исто као што се гради објекат у стварности, од темеља до крова и користим материјале који се иначе употребљавају у изградњи, картон, дрво, пластику, метал, стакло… На пример, за изградњу зида користим гипс, за прозор дрво и стакло, јер се трудим да макете изгледају што реалније и уверљивије. Углавном правим макете са комплетним ентеријером. Унутрашњост објекта се приказује отварањем покретног крова и пресеком, што значи да у истом тренутку може да се види објекат споља, а са једне стране (позади) и пресек ентеријера. Последњу макету, Римске терме, урадио сам по пројекту, по реконструкцији како су некада изгледале. Ускоро ће бити изложена негде у граду. Користио сам све оне материјале који могу реално да прикажу објекат из тог времена – објашњава Мишо.
Иначе, до сада је урадио више од 70 макета, међу којима су и мини објекти Градске библиотеке, Јовановог конака, пословног комплекса немачке компаније “Форверк”, Рамске тврђаве код Великог Градишта, као и некадашњих 16 пројеката за Министарство грађевине. Радио је и за фирме које се баве изградњом монтажних кућа. Својевремено су на Сајму грађевине биле изложене и неке његове макете, које се углавном праве у размери 1:50, а када треба да се прикажу детаљи, конструкција и срж модела у размери 1:25.
– Да бих направио макету потребно ми је од десет дана до једног месеца, што зависи од детаља. За Римске терме, димензија 80×100, била су ми потребна два месеца, јер је било пуно детаља. Поред тога, некада имам инспирацију читав дан, понекад само ноћу, а има дана када не могу уопште да радим. Важан ми је тај неки мој тренутак… Добро је што ми је атеље у кући, па могу да радим кад год хоћу. Наравно, када је потребно нешто завршити у одређеном року, дневно радим по седам, осам сати, понекад и по 12 часова – каже Мишо.
Пред њим је још пуно планова и неостварених пословних жеља, али, како каже, има времена:
– Управо сам урадио пројекат у вези са заштитом споменика Републике Србије, где би сваки локалитет приказао помоћу макете. Такође, сматрам и да је веома битно да се ђацима у школи и практично покаже оно о чему уче. Планирам да направим и макету Градине, као и Римских терми које би се склапале, на пример, на часу. Одавно желим да почнем да правим и сцене за филмове. Наравно, предстоји ми још пуно усавршавања, ја сам тек на пола пута… Али, задовољан сам и садашњом деоницом, јер ни довде не бих стигао, да на том путу нисам сретао добре људе. Многи су ми помогли, представници Града, Научно технолошког парка, Народног музеја, Милан Бојовић, Милица Воиновић, Мирко Пешић, Александра Гојгић, Љубинка Павловић, сликар Божо Плазинић…
Мишо Стевановић се у средњој школи, на смеру грађевински техничар за високоградњу, припремао да упише архитектуру. Али, у тим тешким годинама, не само за нашу земљу, већ и за његову породицу, морао је да одустане од факултета, који је веома скуп.
– У том тренутку нисам имао довољно финансијских средстава за факултет. Али, то ме није спречило да се бавим послом који волим. Ово јесте много специфична професија, али ко има воље, има и начина. Када разрадим неку идеју, предложим је надлежнима за конкретну област и објасним зашто би за њих могла да буде добра. Уколико и потенцијални партнери препознају корист, могу да кажем да сам добио пројекат и почињем да радим макету, оно у чему највише уживам. Наравно, није увек лако. Али, упорност је најважнија. Срећан сам, јер сам успео да спојим лепо и корисно – са осмехом каже наш саговорник и открива да идеје за нове макете добија чак и у тренуцима доколице, на пример, док са друштвом седи у неком кафићу.
Н. Р.
