ПРИРЕЂИВАЧ КЊИГЕ ДР СРЂАН ЦВЕТКОВИЋ
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
Истраживање репресије комунистичког режима забележено је у многим затворским мемоарима. У суботу, 2. марта, пред чачанском публиком, у организацији Удружења „Ирмос“, нашла се књига „У предворју пакла“ свештеника Саве Банковића, једног од људи са најдужим затворским стажом у историји Србије. Преживео је стрељање ОЗНЕ, осуду на смрт стрељањем, 20 година робије, од тога десет у самици… Темом и страдањима тзв. „народних непријатеља“, кроз низ трибина, 126 до сада, бави се Удружење „У име народа“, које је заједно са Издавачком кућом „Catena Mundi“ објавило проширено издање првобитног рукописа Саве Банковића. Приредио га је историчар др Срђан Цветковић, виши научни сарадник Института за савремену историју из Београда. Докторирао је на тему политичке репресије у Србији, написао десетак књига, стотине чланака, учесник је неколико научних скупова на ту тему. О књизи, личним и научним искуствима, поред њега, говорили су и Леон Којен, Љиљана Пекић, Антоније Ђурић и Горан Давидовић. У име Удружења „Ирмос“, које негује културу сећања, подсетивши да нам је потребно суочавање са прошлошћу, обратила се вероучитељ Ирена Чоловић. Песму посвећену Банковићу говорила је Љиљана Браловић, одломке из књиге читао је Слободан Николић.
-Књига Саве Банковића је потресно и болно сведочанство о времену у коме су страдали неистомишљеници. У њој је описао личну голготу, страдајући утамничен. У том времену су јучерашње комшије, пријатељи и рођаци постајали прогонитељи, мучитељи и убице. Поред систематског прогона, затварања и убијања, они који су преживели били би лишени грађанских прва, а њихови потомци су остајали често без основног за живот. Ово време није далеко иза нас, но чини се да га заборављамо, улепшавамо, или искривљујемо слику о њему – истакла је Ирена Чоловић.
О времену прогона, судбини прогањаних, о преким судовима, „народним непријатељима“ и страдањима људи који су другачије мислили, разговарали смо са приређивачем књиге „У предворју пакла“ др Срђаном Цветковићем.
КО ЈЕ БИО САВА БАНКОВИЋ?
Сава Банковић је рођен 5/18. фебруара 1905. године као девето дете Живојина и Станиславе из села Баљковца код Крагујевца. Породица је пореклом из Црне Горе, Спужа крај Никшића, а у Србију седосељава у време Милоша Обреновића. Основну школу и Гимназију завршио је у Крагујевцу, Богословију је похађао у Битољу, а Теолошки факултет у Београду. Војску је служио у Крагујевцу током 1928. године. Рукоположен је најпре у ђакона у Чачку 1929, премештен је за пароха у Горњи Милановац 1935. Пред сам рат је премештен са службом у село код Алексинца, а маја 1940. постаје катизета и професор Гимназије у Алексинцу. Ученицима је проповедао да не срљају у шуму и не провоцирају грађански рат и немачке одмазде, због чега је био сметња комунистичкој пропаганди и стављен је на списак за ликвидацију… Одржавао је везе са Југословенском војском у Отаџбини. Током 1942. премештен је на место професора осморазредне гимназије у Врњачку Бању… Комунистичка власт ухапсила га је 6. децембра 1944, када почиње његова голгота. И отац Живојин, такође, свештеник, стрељан је 21. октобра 1941. у Крагујевцу.
-Књига Саве Банковића је, пре свега, једно епохално дело зато што оно на неки начин најбоље од свих књига које сам ја прочитао из области затворске мемоарске прозе, а бавим се истраживањем политичке репресије у време комунистичког режима. Она је настајала у затвору и по сећањима после затвора, која је Сава преточио у једно дивно дело. Мало је људи преживело оно што је Сава, он је преживео буквално смрт, чекао је три месеца да буде стрељан, а потом је био 20 година у два наврата у затворима, пре свега, у Сремској Митровици. Све то је преточио у рукопис, који је први пут у краћој верзији објављен 1991. године, а приређивач је био Антоније Ђурић. Ова књига је допуњена и проширена његовим животописом и досијеима из затвора у Митровици. Сава је прво виђен за стрељање у Нишу, онда су га кратко пребацили у Забелу, а готово све време је био у Митровици.
ЗАШТО ЈЕ ОСУЂИВАН НА СМРТ?
–Због тога што је био доследан као хришћанин и моралан човек, и на робији је наставио да се понаша као слободан човек, да поје литургије, празнује хришћанске празнике, да проповеда своје демократске и хришћанске идеје, патио је на робији и укупно десет година је провео у самици… То је невероватно искуство, зато што су тада затвори иначе били тешки, смештај, исхрана, физичке тортуре, спавали су као сардине на голом бетону, а у самици је још чувар поливао повремено кофом воде бетон како би још отежао услове. Сава није био себичан човек, он је сведочио и о другим затвореницима, о људима чија су мртва тела скраћивали да би стали у сандук… Изашао је први пут са робије негде шездесетих, у књизи каже, „дођох међу своје, своји ме не примише“. Имао је проблема са властима, и црквеним и световним, јер је био дисидент, човек који је уносио раздор између цркве и државе, а црква је тада погињала главу пред комунистичком тортуром. То се све пребијало преко његових леђа, вратио се у Баљковац, дуго није могао да нађе посао, није могао да буде ни обичан свештеник, жена је радила као чистачица, деца су му одрастала као сирочићи. Пет, шест година је чекао да се епископ далматински осмели, добио је кратко службу у околини Шибеника, међутим, тамо Срби комунисти протестују и он после три дана спакује кофере и врати се у Србију, јер су га буквално протерали. Онда је добио службу у Срему у Добринцима, и ту је затваран, па је добио премештај у Бешку, а онда је осуђен на још шест година, због писања летописа и вербалног деликта, због онога што је говорио о Титу на некој слави или сахрани. Он се није штедео ни на робији, ни на слободи, понашао се исто и тако је тек 1978. изашао са робије. У затвору је предводио један штрајк глађу заједно са дисидентом Михаилом Михаилом. Тражили су да политички осуђеници имају исте оне услове какве су имали комунистички дисиденти пре Другог светског рата. Наравно, то нису добили, а то је значило да, пре свега, буду одељени од криминалаца, јер су и третирани као политички криминалци.
БОГ ГА ЈЕ САЧУВАО КАО МОРАЛНИ УЗОР
Књига је настала док је живео у манастиру Нова Раваница, био је и у Лелићу неко време, живео је у некој врсти изгнанства, не као монах, него као човек који је становао у манастирима. Ту је писао своја сећања, део тих рукописа објављен је у овој књизи „У предворју пакла“, постоји роман „Грешне душе“ и његова аутобиографија, наводи Цветковић.
– Бог га је сачувао, дуго је живео, а умро је 1997. године и доживео да буде срушен режим против кога се борио и због кога је страдао. Ове рукописе је писао углавном осамдесетих, по изласку из затвора. Наша је жеља да свештеника Саву Банковића представимо јавности као морални узор, у времену када тражимо узоре и темеље, јер оно старо се срушило, а ново још нисмо изградили, а мислим да је ово добар темељ за ново. Медији нам сада нуде као узоре оне који су били господари и гушили супротно мишљење, а не сужње, који су слободно мислили, који су терани на робије, преваспитавани слањем на Голе отоке, били убијани без суда. Сваки режим има нешто добро и лепо, јасно је да не треба све посматрати црно, у то време се можда материјално боље живело, али је у моралном смислу било деградирајуће, створило поданике, људе који су били индоктринирани, који су тражили спас у вођи, који су му клицали, били коруптивни, нису тражили грађанску слободу, него су пристајали да буду нека врста поданика да би им дали мрвице са стола. То је време на које Сава Банковић није пристајао. Ми данас треба да негујемо слободу, ослобађање од страха и веру у појединца и његово право, то је цела поента издавања ове књиге.
ОСУЂЕН НА ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК
Банковић је био осуђен на смрт на Велики четвртак 1945. Тужила га је мајка његовог ученика кога је он волео, и на том суђењу је рекао: „Опростите овој жени (и показао је прстом на Милену), нека грех не остане на њеној породици, ево ја га примам на себе и част ми је и задовољство што могу да будем осуђен на смрт и хвала теби Господе, што сам на овај дан осуђен на смрт“. Помилован је у другом степену, издваја др Срђан Цветковић.
-Када се прочита све што је преживео, велико је чудо да је сачувао своје ментално здравље, али то је невероватна снага. То је вера, то може само човек, како је Виктор Франкл рекао у једној студији „Зашто се нисам убио“, који види светлост на крају тунела, који зна зашто страда, он добије снагу, а био је заиста озбиљан верник. Његова вера и његово понашање у складу са његовом вером су за свако поштовање, чак и оног ко формално није верник.
ТОТАЛИТАРИЗАМ, СТРАХ ОД СОПСТВЕНОГ МИШЉЕЊА…
У тоталитарном систему, који је давао привид благостања, у коме су људи заправо живели у страху од сопственог мишљења, Цветковић указује на неколико лица тог система, које јако компликује данас излазак из њега, јер још ни у менталном, па и друго смислу, сматра да нисмо изашли њега.
-Тоталитаризам је имао једну тврђу, стаљинистичку варијанту до половине педесетих, које људи уопште не желе да се сећају. Чак многи и не опонирају, чак је и она комунистичка власт после тога признала многе заблуде из тог доба, наравно, на мала врата, да не би рушила темеље свог постојања. Али, то време је било заиста брутално по репресији и заправо, најстрашније од свих источноевропских комунистичких режима. Ако погледамо статистику, код нас нема села у Србији у којем није убијено пет, шест људи, без суда најчешће, па колико их је осуђено, па после тога имамо и Голи оток и тај систем од четрдесетак логора и затвора за преваспитавање, што немају други народи, што у Европи није уопште био обичај да се политички осуђеник преваспитава тортуром, да људи пријављују своје очеве и мајке. То је код нас био један радикални режим до тада, а онда је уследио неки мекши, либералнији режим и условљавање запада да се мало стане према сељацима, према цркви, да се прави компромис – трећи пут. И опет је остајала та чврста рука, која је стајала као Дамаклов мач на глави самих комуниста, као што је био Ђилас, који је мислио да је дошло време слобода, да се крене у неки социјализам који је демократски, јер тада углавном долазе страни кредити, одлази се у иностранство…
ПРЕЛОМНИ ТРЕНУТАК
-Преломни тренутак је био 1953, 1955, па на даље. То је период када почиње либерализација, она кулминира крајем шездесетих, траје до студентских демонстрација, које долазе до неке најлибералније фазе, а онда, после 1968. и маспока, опет се стеже обруч, уводи се народна одбрана, гасе се студентска гласила, повећава се број политичких осуђеника и тако бива све до иза Титове смрти, када режим почиње да пуца и да се растаче и када се економска криза манифестовала, а била је прикривана страним кредитима и дознакама, које се на нашу несрећу данас смањују и извозом јефтине младе радне снаге, за којом вапимо. Тај процес је почео половином шездесетих и интензивно је организован и финансиран од државе и уз дозволу власти, како би решили социјалне проблеме. То су наши гастарбајтери и они су били типични за нас као комунистичко друштво, јер су сви затварали границе, а ми смо отварали и подстицали. Да није изашло тих милион незапослених, колико би великих економских проблема у земљи било и то је био један од великих издувних вентила, тако да су тада забележене те године угодног живота. То се звало одлазак на привремени рад у и иностранство, који је постао трајни, и мало ко се вратио…
(Наставак у најновијем броју „Гласа“)