ПОЗОРИШТЕ ЗА ПУБЛИКУ НОВОГ ДОБА…
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
Протекла су четири месеца, од како је одиграна прва премијера чачанског професионалног позоришта „Триптих о радницима“, 7. октобра 2018. Од тог тренутка, в.д. директора нове установе културе у граду, дипломирани глумац Братислав Јанковић (34), интензивно се бави административним и правним пословима везаним за оснивање и регистровање Позоришта, писањем Статута, у чему му помаже стручна служба установа културе. Једино што још увек чека је ПИБ из Пореске управе, и отварање рачуна, а формално правно „већ постојимо“, каже Јанковић. Волео би да датум оснивања Градског позоришта Чачак буде дан, када је одиграна прва премијера, што би и званично био Дан позоришта. Разговарамо о новим моментима у формирању Градског позоришта, плановима, будућем репертоару…
Шта конкретно за чачанско Позориште значи пријем у ову Заједницу?
-То значи да смо сада изједначени са свим осталим позориштима у институциоиналном и професионалном смислу. До 31. марта ће бити селекција за Фестивал „Јоаким Вујић“ и сада званично можемо да позовемо селекторку Браниславу Илић, која је драматург, да дође и погледа нашу представу и, дај Боже, да је селектује за тај Фестивал, што сматрам да ће се вероватно и десити. Важно је да се појављујемо на свим професионалним фестивалима, зато што тек тада постојите за позоришну и стручну јавност, тада позориште живи. Ако смо само у Чачку, чак и ако гостујемо у другим градовима, не знамо колико ће та вест имати ширег одјека. Када се појавите на неком значајном фестивалу, као што је „Јоаким Вујић“, који се одржава у мају и траје седам дана, и када скренете пажњу на себе, онда се добија та потпуност, која нам је потребна. Можда су моја очекивања претерана, али зашто да не, можда одемо и на „Стеријино позорје“ на лето, ако не ове године, онда неке следеће.
Када ћете и где играти „Триптих“ за ову селекцију?
-Играћемо сигурно у Чачку, позваћемо селекторку. Волео бих да то буде у новој сали у Градској библиотеци. Разговарао сам са директором Богданом Трифуновићем, он је јако отворен човек, подржава нас, волео би да то буде мултифункционална сала, схвата колико је важно то што радимо и жели да помогне да све то заживи. Иначе, прва званична адреса Градског позоришта је управо Синђелићева 24, у новој згради Библиотеке. Да ме нико не схвати погрешно, пошто има разних размишљања – ми не узимамо никоме простор, нити нам је то циљ, нити ће Позориште да се усели некоме у његову кућу, ми смо гости, као што смо били и на „Желовом“. Добили смо канцеларију, што је јако важно због неког седишта које морамо имати, док се не реши питање простора за само Позориште и ја сам јако захвалан Градској библиотеци, директору и градској управи, која је то потпомогла. Позориште је врло велики пројекат и мора да се ради плански и стрпљиво. Ја се надам да ће Библиотека са својим подстанарским искуствима схватити колико нам је значајно то што ће нас привремено угостити…
Како ће функционисати Градско позориште, које за сада има само једног запосленог?
-Оно што је јако важно да сазна јавност, пошто је свима чудно и шта то значи институција са једним запосленим. Ја сам в.д. директора тог Позоришта. Када се оснива позориште, не можемо имати онолико запослених колико бисмо желели. Ова институција није основана да би се мени нашло радно место, као што су нека размишљања, јер ја сам и до сада радио, режирао и глумио у позориштима Србије и зато сам дужан да објасним. Управо сада живим на релацији Чачак – Крагујевац, радим тамо у Дому омладине, играм у једној представи и режирам. Мој мандат од годину дана служи томе да направим апсолутно целу конструкцију и стратегију, да одрадим све правне и административне послове, да то позориште припремим тако да би могло даље да функционише како треба. Зато је само један запослени, зато је на мени сва одговорност и то није ни мало лак посао, иако се некоме то тако чини. То је верло исцрпљујуће да један човек решава посао тог обима и зато, можда иде и мало спорије, јер немам тим људи, који би то требало да ради. Уз помоћ стручне службе установа културе успео сам да завршим целокупну потребну администрацију, тако да и свима њима захваљујем, заиста су ми помогли и даље помажу.
Шта су неопходни услови, без чега нема позоришта?
-Позориште се даље гради тако што ћу се ја као в. д. директора трудити да се полако формира технички сектор Позоришта, јер позориште може да функционише без сталног ансамбла, то није никаква реткост. Тако функционишу „Звездара театар“, „БИТЕФ театар“ у Београду и многа друга позоришта. Није нужно да одмах имамо формиран ансамбл глумаца, али оно што је нужно, то је да имамо техничара за светло, техничара за тон, да имамо сценског радника, једног декоратера, гардеробера… Оно што чини стуб једног позоришта јесу управо ти људи, који су иза, који се не виде, али раде све те послове, без којих не би могла да постоји једна позоришна представа. То нису сезонски радници и циљ ми је да се следеће године добијемо двоје, па следеће године још двоје таквих радника, и онда је то већ нешто. Имамо пример Лазаревца, који је сада прослављао десетогодишњицу постојања свог позоришта. Они после десет година имају у сталном ансамблу десет глумаца и апсолутно комплетно техничко особље, неопходно за функционисање ове институције. Можда десет година звучи много, али заправо није, за тако велику институцију, десет година је ништа. Мислим, да без десет година великог рада, није могуће изградити позориште као физичку институцију, а програмски, оно може да функционише ангажовањем људи по уговорима, хонорарно, на одређено време за привремене и повремене послове…
Цео интервју у новом броју „Чачанског гласа“
