СЛАДАК ХОБИ ПРОФЕСОРКЕ МЕДИЦИНСКЕ ШКОЛЕ ВЛАДИСЛАВЕ ЈЕВТОВИЋ
“Често ћете срести људе који критикују, а ретко оне који благонаравно подстичу. Тај подстицај човеку треба ма шта радио и ма колико зрео био, јер је подстицај охрабрење да се иде одабраним путем”. Ово је својевремено у интервјуу за наш лист изјавио чачански академски сликар Мирко Ковачевић. Иако већ деценијама повучено живи и ради, критичари и медији су давно проценили да овај аутор својим стваралаштвом има шта да каже. Сасвим случајно, 15 година касније, сазнајемо да је трагом записа традиције, човека и уопште живота, такође изван класичног стереотипа, свој пут одабрала и његова ћерка Владислава Јевтовић. Ова млада и успешна жена, економиста по занимању, професор предузетништва у Медицинској школи, свој хоби је претворила у додатни посао. Ручно прави и украшава, како их је назвала, “медењаке среће”, а на овом путу има велику помоћ читаве породице и, наравно, подстицај поносног оца.
Медењаци – стари традиционални колачи, могу да буду осликани како год желите. Довољна је само машта, четкица и, ипак, бар мало, уметничког дара. Чачанка Владислава Јевтовић је сликарско умеће наследила од оца, али је тек пре три године пронашла пут како да искаже своју креативност.
– Волим да радим са ђацима у школи, деца су дивна, паметна, добра. Али, уживам у хобију, у прављењу медењака. Нисам ни слутила колико је диван осећај, а сасвим случајно сам почела да се бавим овим хобијем. Медењаке сам почела да правим пре три године. Пронашла сам рецепт на Интернету и направила их за своју децу. Малишани су били одушевљени. Следећи пут сам направила за другарице, потом за комшинице и убрзо сам почела да их правим за рођендане деци из краја. “Од уста до уста” и прочуло се за моје медењаке. Потом сам отворила фејсбук страницу “Медењаци среће” и почела да рекламирам свој рад. Недавно сам регистровала радњу старих заната, јер је мој хоби уствари лепа делатност којом човек може да се бави додатно – започиње причу наша саговорница.
Иако је таленат наследила од оца, никада није волела да слика или црта на папиру, али ужива да украшава медењаке. Ипак, срећна је што је дедину љубав према сликарству наследио један од њених синова.
– Иако сам економиста по професији, морала сам и уметнички да се изразим. Иначе, волим традицију, старе занате, као што је лицидерски. Некада је овај занат био веома распрострањен у нашим крајевима, а данас је мало медоколачара у Србији, поготову у околини Чачка. У Војводини је овај занат развијен у 18. веку, па чак и данас има пуно лицитара – каже Владислава.
Иначе, овај занат се из Египта пренео у Европу, преко Грка и Римљана, а у Србији се, осим у Београду, јавља тек у другој половини 19. века, као воскарско-лицидерски. Ова два веома различита заната спојена су због тадашњих потреба тржишта.
Посао медоколачара захтева много умешности и времена, али и поред породичних и школских обавеза, Владислава се сваког дана по три, четири сата бави својим хобијем:
– Битно је да човек воли оно што ради, али и породица ми пуно помаже, нарочито супруг. Посла увек има, радим по поруxбинама и највише их је путем друштвехих мрежа. Углавном поручују жене и то колекције за децу. Али, поручују и мушкарци, још увек није “умрла” романтика, као што се мисли. Волим да цртам мотиве пролећа, новогодишње, дечији су много лепи, а највише уживам док радим васкршње шаре. Дечији мотиви су углавном јунаци из цртаних филмова, најчешће “Патролне шапе”, принцезе. У пролећним мотивима владају девојчице које трче по трави, птичице, цвеће, лептирићи. Све шаре углавном сама осмишљавам, али понекад погледам и неке мотиве на Интернету, који ми послуже као идеја. Наравно, медењаци увек могу да се украшавају тематски, лепи су као поклон за сваку прославу, рођендане, свадбе, Дан заљубљених, Дан жена…
Н. Р.
(Цео текст у најновијем броју “Чачанског гласа“)
