ПОЗОРИШНИ ПРОГРАМ ДОМА КУЛТУРЕ
РЕКА ЖИВОТА – ИЛИ СЕ САМ БАЦИШ, ИЛИ ТЕ БАЦЕ 
О представи „Индиго“, по тексту Душана Премовића, режија Бранислав Лечић
Представа „Индиго“, настала по тексту глумца Душана Премовића, а у режији још једног глумца Бранислава Лечића, не престаје да изазива пажњу широм Србије, још од 2012. године, када је настала. Савремена прича о две жене и једном мушкарцу, који су у овом нашем гуравом животу постали вишак и на послу, код куће, у друштву, ником не требају, а још увек су пуни живота, буди можда већ утихнулу емпатију код савременика.
Велика сала Дома културе прошлог петка била је испуњења до последњег места (683), публика је уживала у глумачким бравурама Марије Вицковић (Бела, 35 година), Данице Максимовић (Ана, 56 година), Бранислава Лечића (домар) и на крају их поздравила вишеминутним алаузом.
Судбина троје људи, које је живот на неки начин удружио и против њихове воље, пате, самују, радују се, воле у неких 90 минута представе. Потпуно огољена сцена са два ра
дна стола и две столице, која представља канцеларију фирме у којој сво троје раде. Ана и Бела су административне раднице, различтих животних доби, обе препуне животног искуства. Између њих трају обична женска зачикавања, али и сујета, завист, пакост и притајена мржња. Свакодневица канцеларијског живота, уз сталне приче о старим угашеним љубавима, новим, измишљеним мушкарцима, али са временом ми откривамо праву истину, иза које чуче усамљеност и неизвесност живота након губитка посла (Ана) и тек откривене опаке болести (Бела), у тренутку страха који спаја и здружује по свему различите жене, које тек тад и откривају своје право лице и своју рањивост, откривају у ствари то – да су жене.
У другом делу представе, након Аниног отказа и одласка из фирме, на сцени се појављује радник на одржавању два спрата и паркинга – симпатични, луцкасти Бранислав Лечић, заљубљен у Белу до ушију и спреман да је воли и оболелу од опаке болести. Он своју љубав, искрено и простодушно нуди на длану, у виду скупоценог прстена, али га његова изабраница охоло одбија. Она одбија оно што јој је једини лек за њено болесно тело, али и болесну душу – љубав. То чини мало из страха, мало из женске охолости. Али, све се ипак сврши срећно. Пуно емоција и непретенциозног хумора, онако људски, једноставно и топло, прошарано сонговима који представи дају одређену динамику. Једини недостатак представе можда је сама њена дужина, уз извесна скраћења била би још динамичнија и узбудљивија. Глумци су били убедљиви, режија једноставна, ефектна и у служби драмског текста, водећи глумце на прави начин. Све у свему, добар избор и са нестрпљењем очекујемо „Балканског шпијуна“ 27. фебруара.
Д. Д.
