Заједнице дома и школе Гимназије у Чачку
ТАМО ГДЕ ПРЕСТАЈЕ ОНА И ПОЧИЊЕ ОН
– Поводом недавног представљања романа „Очи“ Јелене Ћусловић у Гимназији у Чачку, чији је ђак и професор својевремено и она била
У петак, 17. јануара, у организацији Заједнице дома и школе Гимназије у Чачку, у препуној (свечаној) учионици бр. 19, о стваралаштву Јелене Ћусловић, поред ауторке говорила је и професорка Александра Мишић.
УВЕК ЖЕЉНИ ЉУБАВИ
Јелена Ћусловић (1978) је преводилац и професор енглеског језика од 2001. до 2016, ауторка две веома запажене књиге, збирка прича „Снови за будне“ (2017) и романа „Очи“ (2018), обе у изадњу београдске издавачке куће „Ammonite“.
Са писањем је почела, по властитом признању, пре 2016. године и углавном на енглеском. А прву причу на српском написала је 2016. године у току рада на преводу књиге „Бесани“ Горана Стојичића.
– Тада је кренула лавина из мене, пишем једном недељно, а некад је то једном у две или три седмице – истакла је Јелена Ћусловић и додала да инспирацију налази у књигама које чита и у свакодневном животу. Тако су настале и приче обједињене у књизи „Снови за будне“.
Талентована списатељица је прво дошла на идеју да преводи своје приче које је писала на енглеском, али се испоставило да је то немогућа мисија, зато што не звуче тако лепо као на енглеском и за сада су остале само на овом језику. Тема Јелениних прича и романа „Очи“ је у основи љубав. У дубини сваке приче стоји та вечна тема, однос мушко – женско, не препознаје се где престаје она, а где почиње он. То прожимање постоји у свакој од ових прича. Јелена не зна да ли ће љубав и даље бити прва и најважнија тема, претпоставља да хоће, али сада пише и о неким другим темама, мада читаоци и даље у свим тим темама проналазе љубав.
– У збирци прича сам писала о човеку који је у седмој деценији и који упознаје жену која живи у приземљу његове зграде и на један необичан начин започињу љубав. Желела сам да пишем на другачији начин, али сам се опет вратила на то, човек без обзира на године остаје жељан љубави и није тачно да у неким годинама престајемо да размишљамо о томе – истакла је ауторка књига „Снови за будне“ и „Очи“.
ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ – НАЈБОЉИ ПУТ ДО ПУБЛИКЕ
Јелена је неко ко је успео да покрене емоцију код својих читалаца и то прво код оних на фејсбуку, где прво поставља своје приче. Све је то кренуло на наговор пријатеља, који је и сам писац и који је рекао да приче не треба да држи за себе, већ би требало да их објави. И тако је све кренуло. Јелена је започела комуникацију са људима који су то коментарисали, а из тих коментара је настало нешто сасвим друго.
– Коментари су ми давали ветар у леђа и мотивисали ме да наставим зато што ми је деловало да људи желе то да читају – рекла је Јелена пред бројном публиком различитих генерација и додала да није свесно изабрала дан када ће објављивати те своје приче на фејсбуку, али се испоставило да се четвртак усталио као дан кад објављује своје нове текстове. Они су обично објављивани четвртком између 11 и 12 увече и онда је то постала игра у којој су учествовали ауторка и њени читаоци. За Јелену је то био мотив који је озбиљно прихватила и то јој је помогло да се не опусти, а онда се временом испоставило да има материјала и за збирку. Тако је убрзан читав процес и збирка прича „Снови за будне“ се појавила у октобру 2017. године.
– Друштвене мреже су најбољи пут да се дође до публике. За мене, чији омиљени писци одавно нису међу нама и којима се више пута враћам, мислим, да је велика привилегија данашњих писаца да добију повратну информацију о оном што стварају док је стваралаштво још у току – истакла је ауторка која је знала да пронађе пут до срца својих читалаца и додала да ту има и хвалоспева, неко вас просто воли и воли све што урадите, а некад има и оштрих критика и коментара.
За Јелену је све то ипак била покретачка сила која јој је помогла и комуникација са публиком на фејсбуку је доста утицала на њено стваралаштво и након објављене прве збирке. Одговоре на коментаре, каже, схвата као посао у коме ужива.
ДУГА ЗА ОЛГУ
Говорећи о настанку романа „Очи“, Јелена је нагласила да је све кренуло од приче „Дуга за Олгу“ и то је прва прича у роману.
– Идеја је била да то и остане као прича, нисам уопште тада размишљала о писању романа. У тој причи сазнајете ко је Олга из романа, жена слепа од рођења, која у неких тридесетим, четрдесетим годинама одлучује да научи боје. Не синоним за боје видећих људи, да је трава зелена, небо плаво, већ како видећи људи доживљавају одређену боју, која емоција иде уз плаву, која је то емоција коју добију у додиру са одређеном бојом – истакла је Јелена Ћусловић наглашавајући разлоге за настанак романа „Очи“.
Задатак да Олгу научи бојама добио је човек који се као и она бави писањем. Њему се сусрет са Олгом дешава у тренутку када је дигао руке од себе, посвећен је породици, али осећа да му је та улога више наметнута него што је то лични избор. Проводећи време са Олгом, у њему се нешто променило, почео је поново да пише, пронашао је у себи разлоге за то. Песник који је у једном тренутку престао да пише, почео је поново захваљујући присуству те жене и он је отворио своје очи. Као што је он у једном моменту постао њене очи, тако је и она кроз његове очи видела све те боје о којима се у роману пише, тако је она њему отворила очи да неке ствари у свом животу промени. Из истог разлога је и сам почео да пише.
Јелена док је писала роман није то радила хронолошки. Прво је написала нешто што се налази на првим странама, а следили су текстови који се сад налазе у средини, или при самом крају књиге. Највећи проблем је био да емотивни раст јунака романа испрати и раст броја страна.
На самом крају разговора са Јеленом Ћусловић, ауторком веома читаних и омиљених књига, посебно код женске публике, била је и прича о употреби нових речи који не постоје у српском језику и које је Јелена измислила, попут, изжелео, љубдан, чудности, утишинити.
Јелена је говорила и о настанку приче писане за трећу збирку прича у издању Центра за културу „Звижда“ и Хомоља, инспирисану митовима и легендама овог краја о девојци коју није хтела да слуша властита сенка и која је волела да лута сама за себе, а онда су родитељи морали да је затворе да не пукне брука по селу и да не крају не остане неудата.
„ПРОВИНЦИЈА“ КАО ИЗАЗОВ ЗА СТВАРАЊЕ
На опаску Александере Мишић, да је београдским писцима све лакше и доступније, Јелена је одговорила да је то тачно, а да је за њу и колеге из других градова управо то изазов, да стварају ту где јесу и да могу да изађу увек Београђанима на црту.
У педесетоминутном програму су учествовали и ученици Гимназије, Магдалена Брковић, Милица Стојић, Милица Мечанин, Вања Гостиљац, Давина Танасковић, Богдан Плавшић, Данило Ковачевић.
Душан Даријевић
Фото: Александар Алемпијевић
