ОПУС ДРАГАНЕ ЖЕРАВАЦ У УМЕТНИЧКОЈ ГАЛЕРИЈИ „НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ“
Видео рад „Отпор: Срећа која нестаје“ Драгане Жеравац, који је Уметничка галерија „Надежда Петровић“ откупила 2015. године, био је тема предавања, које је уметница одржала, 21. децембра, у овој установи. Рад је изложен у оквиру актуелне поставке „Аквизицје 2“. Кустос ове изложбе Марија Радисавчевић је подсетила да је Драгана Жаревац на 23. Меморијалу Надежде Петровић 2005. године добила Награду Уметничке галерије, која је подразумевала самосталну изложбу, реализовану 2008. под називом „Вера у прогрес“. У складу са откупном политиком Галерије, која је у великој мери одређена ауторима, односно, радовима који су награђени на Меморијалима Надежде Петровић, откупљен је и наведени видео рад.
ОД ПЕСМЕ ДО ПРОТЕСТА
Драгана Жеревац је том приликом говорила о свом уметничком опусу, осврнувши се првенствено на рад који се у оригиналу назива „Ресист“ као појам отпора, који је интернационално разумљив. Чини га 12 видео клипова, које је ауторка комплетно преузела са Ју Тјуба, као некакав реди мејд, односно, готов производ. Реч је, заправо, о првих 12 спотова на Фарелову песму „Happy“, за коју уметница каже да је „једна весела песмичица о томе како су сви желели да буду срећни“. Паралено са овим веселим сценама, уметница је са истих тих географских тачака на којима су се догађале те веселе песме, практично, у исто време или у некој малој временској разлици, преузела и догађаје, који су били нека врста побуне, уличних протеста, грађанских ратова итд, које су први слој овог видео рада, тумачила је свој уметнички поступак Драгана Жеравац.
-Хтела сам да покажем да, с једне стране, имамо неке људе који теже срећи задовољству и којима је то примат, и људе, који се на том истом месту боре на сасвим другачији начин, оружјем, насиљем, побуном, агресијама сваке врсте. Имамо, у ствари, та два контрапункта, два краја приче на истом месту у исто време. Хтела сам да покажем тих 12 сцена из различитих делова света, имамо, на пример, Крушевац, али и Колумбију, Ирску, Судан, Палестину, Аустралију… Намерно сам бирала да то буду разни делови света, све расе, сви континенти, а не знам да ли је било земље, која није направила римејк тог спота „Хаппy“. Оно што често помињем, што је мени занимљиво, то је да су људи, који су снимали у Техерану спот на ту песму, били похапшени, јер је тај спот био схваћен као врста политичког отпора. Зато се, заправо, овај рад и зове „Ресист – пружи отпор“, јер је и сама та весела песма постала нека врста социјалног отпора – рекла је Жеравац.
ЖИВИМО У ЕКРАНСКОЈ КУЛТУРИ, ВИШЕ СЕ НЕ ГЛЕДАМО У ОЧИ…
О савременим токовима у уметности Драгана Жеравац каже да постоји врло интензивна пропаганда којој смо константно изложени.
-Ми, заправо, живимо у тој екранској култури, на коју смо стално усмерени. Ми се више не гледао у очи, јер сви гледамо у екране, и већ годинама меримо срећу у односу на тај модел коме смо изложени. Немамо времена, или се не сетимо да се у ствари затворимо у некакав свој индивидуални простор и у свој унутрашњи круг, да се запитамо шта нама заправо треба, шта су наше искрене жеље, а потрага за срећом је стварно једно питање човечанства од памтивека. Волим да цитирам често, такозвани, „Берлински папирус“ из старог Египта, који датира негде из трећег миленијума пре наше ере. То је једни папирус, који је на српски превела наша египтолошкиња Љубинка Радовановић и ту она директно износи једну поему, у којој човек расправља са сопственом душом, зато што је он потенцијални самоубица, јер је несрећан и жели да прекине живот. И у тој поеми човек објашњава својој души зашто је несрећан. Када прочитате те појединачне тачке о томе зашто је несрећан, можете апсолутно да се идентифкујете са тим, као да се то дешава сад, у овом тренутку, значи, пет хиљада година касније – наводи уметница.
КЉУЧ ИНТЕРАКЦИЈЕ
На питање да ли су ти моменти среће или несреће више везани за унутрашњи или спољни свет, Драгана Жеравац наводи да о тој интеракцији лик у тој староегипатској поеми, заправо, каже: „Више нема искрених људи, насмејано лице, није препорука добре душе“.
-Мислим да је то, у ствари, некакав кључ, некаква тачка која је најбитнија, тај однос између нас и другог. То је заправо и тема сваког мог рада, тај однос између мог личног и оног што називамо други. То нисам ја, а некада сам ја тај други, у односу на свет, јер сам, на пример, женско, имам одређену социјалну позицију, која за неке људе представља оног другог који је наспрам мене, који може бити непријатељ. И онда кад, на крају крајева, све то сведемо, ми заправо видимо да је и тај други ја, само је неки други аспект мене самог.
СПАЈА ЗВУК, ПОКРЕТ И СЛИКУ
Филолог по професији, преводилац са музичким образовањем, завршила је клавир, флауту и соло певање, у својим перформансима, а потом и видео инсталацијама, током читаве каријере спаја звук, тон, покрет и слику. Стасавала је са генерацијом концептуалиста у Југославији.
-Моје и постојање сваког уметника је реално онда када га перципирају, када је уметник у стању да види некакав одговор, идентитет се, заправо, гради као одговор на оно како нас перципирају. Значи „Одговарам, зато јесам“ је генерални наслов онога како ја видим мој рад – истиче Драгана.
У уметност је ушла, пре свега, кроз однос према музици, али, оно што је за њу било јако битно, то је, како каже чињеница да је, заправо, и сама била публика, јер је врло рано почела да посећује све културне догађаје у Београду. То је било златно време БИТЕФ-а, време када је вајар и историчар уметности Коста Богдановић држао предавања у Музеју савремене уметности и њега, дефинитвно, сматра човеком који ју је научио како се гледа савремена уметност. Најбитније место, које јој је у то време било друга кућа, био је Студентски културни центар.
-То је седамдесетих било место на коме су се дешавале најважније ствари у савременој уметности на светском нивоу, од свима познате посете Бојса, а истовремено, ту су били родоначелници српске, југословенске концептуале, и то је за мене било потпуно фасцинантно. Имала сам прилике да доста времена проведем са Марином Абрамовић у приватним ситуацијама,и то је било нешто што је мене повукло на простор уметности, а касније је, мислим било чак ситуација у којима ми је Марна Абрамовић практично помогла у време мог боравка у Француској, препорукама, јер француско друштво функционише само на препорукама – наводи Жеравац.
Следеће године ће бити 40 година од њеног првог перформанса са звуком одржаног 1979. у СКЦ, и сви први перформанси су били спој гласа, флауте, покрета у простору и минималног звука, који је био базиран на ритму дисања и покрета у простору. После је то отишло у свет, каже уметница…
Зорица Лешовић Станојевић
(Цео текст у нановијем броју „Чачанског гласа“)
