ВРЕМЕ ЈЕ ЗА СЛАВЉЕ

БОЖИЋ

Сваки празник издваја наше време из круга свакодневнице. Посвећен је одмору и слављењу одмора, али пре свега зближавању смислу живота једних са другима. Припремамо се недељама да уприличимо свечаност, шаљемо честитке и позивнице за свечану гозбу. Нестрпљиво очекујемо снежно јутро, мирис чеснице и тамјана испред масне трпезе. Породица је на окупу. Празнична идила увек загреје зимске дане, а још више наше (душе) животе. Само понегде на тргу или поред цркве угледамо малу пећину и Богомладенца у јаслама. Данас се рађа Син Божији, Исус Христос. То је празник Богојављења. Велика тајна: рађа се Бог-ић, Спаситељ света о коме су пророци говорили, пастири опевали и тако цео свет обрадовали. Рађа се један од нас – човек, а показа нам Бога. Божић – време је за славље. Међутим, како да прослављамо празнике знајући да је Христос кроз кога све постаде, дочекан у штали? Сећамо ли се витлејемске деце која су побијена од Ирода исте ноћи? Шта је радосно у радосном дану где света породица са тек порођеном Маријом на магарцу без пасоша бежи у Египат? Да ли је Божић време за славље под немилим околностима?

Један од разлога Божијег силаска у свет је јединствени догађај о невидљивом Богу који постаје видљив. Бог постаје видљив и додирљив. Сада можемо пипљиво да упознамо нашег Творца и да му се поклонимо, иако је упознавање бога и пре постојало. Многе религије су пробудиле човекову свест о богу кроз творевину. Загледајмо се у лепоту природне хармоније овога света и видећемо бога. Када дођу поплаве, земљотреси и друге незгоде – и тада га тражећи упознајемо. Хијерархијска структура античких цивилизација, ишчекивања пророштва светих људи и на крају, водећи живот по закону јесте срећа-ње бога. Све заједно ипак, није било довољно чулном човеку. Творевина не жели да остане ускраћена знањем о свом Творцу као нека животиња нити је Бог то зажелео када је стварао човека. Добар учитељ се зато спушта на ниво ученика. Син Божији даје нам идеју и слику Бога Оца. Кроз Сина видимо Оца. Христос нас учи шта је човеку најкорисније и да исто тражимо од Бога Оца. Открива нам ко је и какав Бог Отац на небесима када жртвује Јединородног Сина на земљи. Контраст небеса и земље у претходном исказу није поетски, већ апсолутни. Невидљиви, бестелесни и недодирљиви Бог у вечности постаје видљив, пипљив и повредљив у Христу у историји. Неограничени постаје ограничен у телу човека. Христос је Син Божији, Друго Лице Свете Тројице. Он је личност, али и догађај загрљаја материјалног и духовног. Христос – највећа тајна видљивог и невидљивог света јесте уникатни понтифеx (мостоградитељ) Бога и човека.

Како да појмимо тајну непремостиве стварности између апсолутног Бога и релативног човека у личности Христовој: Творац се спаја са творевином? Зар ово није Божије осиромашење, унижење и на крају понижење где Бог-ати постаје сиромашан, не би ли се човек бог-атио. Чиме? Знањем и једним новим сазнањем о Богу Оцу. Шта је то знање и да ли је корисно човеку ако сам не живи (постане) као бог? Знање које не осигурава вечни живот је непотпуно, неважно ако не и погубно. Заиста је тужно људско знање које никада није осетило моћ божијег знања, Божији свет и бесмртност. Шта онда човек да каже о богу? Исто тако, шта бог може да каже о човеку ако никада није проживео и умирао као човек? У првој књизи Библије говори се да је човек изабрао однос са материјом и законима овога света пре него однос са Богом. Изабрао је знање наспрам живота. Тражио је моћ и сигурност у знању а изгубио причу са живим Богом и на крају сам живот. Прегршт знања модерне цивилизације није довољна без обзира на њену просвећеност или напредак. Знање изнад пуких података и логичних закључака је драматично привлачно само у случају ако ослобађа човека ропства овога света – нарочито од ропства греха, ђавола и смрти.

Истинско (по)знање Бога почиње од када је Христос упао у светску арену са најгорим непријатељем човека – смрћу. Смрт и пропадљивост је људска категорија, али не и Божија. По слабости своје природе, човек и даље умире. Остари, разболи се и на крају види лице смрти. Христос је такође пробао смрт када се ушаторио међу људе. Зато је Христово рођење прича о страдању, Божијем страдању за човека. Страдање Га прати од рођења до смрти. Колико је Божић дао наду и радост човеку толико ју је на Велики Петак изгубио. Тада се присећамо речи Христове науке на почетку проповедања. У Његовом крају тражимо смисао почетка, Његовог рођендана. На крају обично размишљамо о почетку питајући се: зашто је Бог дошао на земљу ако ће да страда? Живот је испреплетен празницима слављења живота и није ли зато рођендан сваког човека најлепши празник за сваку породицу, а не дан страдања или смрти? Како да будемо радосни данас знајући да ћемо Га ускоро оплакивати?

Будући свезнајући, Бог је очекивао овакав исход. На питање какав је онда Бог-ић који се на Божић рађа открива нам Христос у телу човека док добровољно страда на Крсту. Христова жртва је неизнуђена и вечна, јер Бог Отац није поштедео свог Сина. Христова жртва је савршена, а да би била савршенија, Христос није показао слабост своје човечанске природе. Какав би смисао имао живот Бога који се разболи и умире као сваки човек?

Свети учитељ Атанасије из античке цркве у Александарији упоређује светски сценарио Христовог вољног страдања на примеру једног рвача: као што рвач показује снагу пред свима изазивајући све да слободно уђу у арену и супроставе му се, тако Христос пред својим непријатељима прихвата смрт за коју сматраше да је срамна и проклета. Крсна смрт је потврда свих разбојника, свих проклетих. Зато је крсна смрт пригодна да се кроз њу скине срамота и проклетство. Непријатељ није очекивао да ће (крсна) смрт бити споменик победе над смрћу. Замислимо на тренутак да је Христос умро на одру као и остали људи. То би значило да је умро по слабости своје природе. Зар прави Бог може да умре? Осећа глад, али не умире од глади будући Бог. Христос није ни себи одузео живот, нити је побегао од завере Јудејаца. Слободно прихвата смрт коју му је човек припремио и смрт дође. Погледала је у Христа, али је и Христос погледао смрт показујући своје (Божије) лице. У сваком случају, смрт је неизбежни чинилац да би Христос устао у телу – да би Васкрсење било славно. Да није било страдања-смрти на крсту, онда би (по)остала сумња код непријатеља. Причали би да је Бог можда бирао своју смрт. На крају смрт је исход непријатељског плана и безуменог покушаја човека да убије Бога. То ни ђаволу није успело, барем не без човека. На изненађење свих, Христос смрћу побеђује смрт. Смрт је усмрћена на крсту, ма колико таква смрт била ружна и срамна. Несвакидашњи је преображај: крст, инструмент најружнијег догађаја порађа најлепшу слику коју је свет икада видео. Од стуба срама и проклетства крст постаде споменик лепоте кроз Христово Во-станије. Лепота Лепог спашава свет. Христос измени значење смрти, а човек задоби лек бесмртности. Божић – време је за славље, јер је почетак страдалне љубави која врхуни на крсту. Божић – то је човекољубље до смрти и у смрти и победа смрти. Тајна сваког празника зато налази смисао само у празнику Христовог устајања – Воскресенија. Почетак трагичних догађаја од Рођења до смрти је заправо почетак Христове славе и није случајно Божић прикладно добио назив код православних богослова на западу: зимска Пасха или зимски Васкрс. Преседан Божића због тога није само Богојављење у телу Христа, већ у васкрсењу тела. Основна истина наше вере зато налази одговор само у Васкрсењу, празнику свих празника.

Празник је увек време за славље, али не тако често за питање: како славимо и ко је Бог кога славимо? Христов живот нема осмеха. Исплетен је трњем и сузама. Хришћански живот је често исто такав. Какав Бог – такав празник оних који га празнују. Жеља за весељем зато тражи романтизован дан засут спољашњим украсима, богатом трпезом или даривањем поклона. Како да прослављамо без потрошачке грознице; зашто да празнујемо ако нам радост није домаћин? Иако разоткрива трагичне околности, Божић је време да ослушнемо љубавну причу о Богу који жуди за човеком, али и о човеку који дочекује Бога. Уосталом, ако већ тражимо филмску сцену романтике уз свећу или звездано небо, загледајмо се у живу свећу чисте жртве која се запалила на Велики Петак и разбуктала на Васкрс за живот света. Није ли звездано небо вођено најсветлијом звездом показало читавом свету Спаситеља у непознатом градићу? Божић је почетак прихватања свега што нам је Христос показао на путу до истинског човека и истинског Бога. Није лако веровати у Бога, који се рађа у штали и носи трнов венац на глави. Није ли божанство Зевс у митологији старих Хелена по рођењу био сакривен у једној пећини и одгојен од једне козе? Делимично прихватање или одбацивање наслеђа вере, нарочито ако је оно неславно, доводи до неразумевања живота и сумње у таквог бога. Да ли је таква вера корисна? Мука и стална неизвесност су неизбежни ако не и највећи део хришћанског предања. Зашто га упорно оспоравамо и немаштовито улепшавамо? Ако су Христа прогонили, прогониће и оне који га празнују. Ако Бог стоји пред човеком судијом, станимо и ми поред Христа. Корачајмо кроз цео Христов живот до смрти и у смрт да бисмо заједно са њим устали. Христов пут је страдалан и увек смислен, јер се завршава животом, а не смрћу.

Зар не видимо нерешивост друштвеног уређења праћено политичким превратима, покретима и жртвама? Нису ли то последице греха, односно зла у овом свету? Сви трпе исте последице, сви људи умиру, али колико људи бира живот, вечни живот? Први човек је пуки предзнак савршеног човека, а данас се рађа прави човек, не бољи или лепши. Христос је човек какав нам треба, без греха и зла – човек без смрти. Христос је Бог каквог дочекујемо – без смрти и изнад смрти. Савршени Бог и савршени човек – Христос Богочовек. Нека почне славље познања страдалног пута Христовог, који нам показа истинског човека и истинског Бога. Вера у Богочовека значи живот страдања, који неизбежно пролази кроз смрт побеђујући је. Прихватање таквог живота је истинско знање о Богу корисно за човека. Зато страдање има смисла, јер је награда живот са Христом – Празник радости свих страдалних.

Долазе празници. Време је за прославу у храни, гошћењу, игри и пићу. Ми волимо празнике. Волимо живот. Делимо радост једни са другима и радујемо се новим долазећим празницима. Долазе други празници и опет почиње време за славље. Да ли знамо за шта издвајамо време током Божићног празника и да ли је заиста време да се сада радујемо? Време је да песмама опевамо Бога који жуди за човеком до смрти и који га на Крсту од исте спашава. Увек је време је да славимо онога који је Васкрсао. Божић – време је да славимо онога који се роди!