МУЗИКА НАС ОПЛЕМЕЊУЈЕ
“Нешто што годинама светла образ нашем граду, даје лепу слику о чачанској Гимназији, шири традицију народних и балканских песама и не пропушта готово ниједну културну манифестацију, сигурно је хор наше школе, који води професорка Мирјана Јаневска. Све нас, жељне праве музике, лепе мелодије и дивних песама, Хор је привукао већ када смо први пут закорачили у Гимназију. Хор са веома дугом традицијом и угледом, будио је трему у нама, тако да је и сама помисао на чланство била изузетно привлачна и велика. Након аудиције, коју морају да прођу сви чланови, очекује нас много напорних проба, рада и труда, али и пуно смеха и уживања у нотама најлепших европских песама”. Овако о Хору чачанске Гимназије говори једна од чланица Софија Димитријевић, а професорка музичке културе Мирјана Јаневска, која је најзаслужнија што је хор “изашао” ван школских свечаности, каже да је најбитније да волите оно што радите, да волите децу, да их правилно усмерите и добићете оно што желите – најбоље. Иако у Средњој музичкој школи никада није размишљала о хору, професорка Јаневска, у разговору за наш лист “признаје” да данас, понекад, помисли како би волела да само води мешовити хор, да ради са свим узрасним групама, од најмлађе до најстарије. Ипак, за сада, хор је “пуњење батерија” за рад са децом у настави…
Професорка Мирјана Јаневска, захваљујући којој је Хор чачанске Гимназије превазишао школске оквире, у почетку је радила само у настави, предавала је историју музике, а од 2006. године преузима и диригентску палицу. Хор је првобитно задовољавао школске потребе, наступао за прославу Светог Саве и свечану доделу диплома матурантима. Убрзо, поред наступа у оквиру свечаности у Гимназији, Хор се појављује и на градским прославама и манифестацијама, као и на смотрома школских хорова Србије.
– Нисам ни помислила да ћу бити у Чачку и водити хор. Радо се сетим речи моје професорке дириговања Средње музичке школе у Призрену Љиљане Чукарић и увек се слатко насмејем: “Изађи Јаневска да диригујеш“. А ја одговарам: “Професорка, ви знате да се ја никада нећу бавити дириговањем, нити ћу икада бити професор. Ја ћу бити музички уредник на телевизији”. Али, деведесетих је све кренуло низбрдо. Десио се Чачак 1999. и креће прича, 2006. преузимам хор, следеће 2007. смо прославили 170 година Гимназије. Потом следи „талас“ талентоване групе деце, изузетне генерације, 1993, 1995. и 1996, једноставно смо се “нашли” и они су у мени пробудили, можда, и дуго скривану жељу. Једноставно експлодирали смо заједно на сцени. Али, углавном сва деца су добра. И ове године, као и претходних, Хор је, осим на школским, гостовао и на свим градским манифестацијама… Били смо изненађени позивом колегинице из Прве београдске Гимназије, пре две године смо били гости ове школе, одржали смо концерт у свечаној сали. Професори су били одушевљени наступом Хора, а потом и групе “Јурка”, чији су чланови тада били матуранти. Они су данас, као и већина бивших чланова хора, у Београду где студирају. Али, сва деца се радо одазивају нашем позиву. За прославу 180 година Гимназије успела сам да окупим све бивше чланове, на сцени је било 80-оро деце. Наравно, многи због својих породичних и пословних обавеза нису могли да дођу. Данас су то одрасли људи. Прославили смо заједно, евоцирали успомене. Срце ми је било пуно! Као круна био је наступ хора на овогодишњем чачанском рок фестивалу “Прича”, где смо са “Рибљом чорбом” отпевали песму “Погледај дом свој анђеле”. Првог дана фестивала била је “провала облака”. Мислила сам да сутрадан нико неће доћи. Међутим, све је добро прошло, за децу је то био велики и леп догађај. Били су заиста добри – са неизмерном љубављу и осмехом на лицу прича професорка Јаневска.
Поред духовне музике, програм су проширили на етно и популарне песме, а што је најбитније аранжмане су радили ђаци Гимназије, почео је Владимир Пауновић, који је сада у Кини, а наставили су Димитрије Поповић, Даница Лазовић, Ива Вуковић, Петар Павловић… Нису физички присутни, али они су увек ту кад треба, наглашава професорка.
Поред свих школских обавеза, чланови Хора радо долазе на пробе, које се углавном одржавају у касним вечерњим терминима, и суботом и недељом. Сада је у хору око 60 чланова, међу којима нису само ученици Гимназије, већ их има и из Економске, Техничке и Музичке школе. Дружење је лепо, деца воле пробе, долазе редовно, уствари колико могу да ускладе са својим обавезама, јер хор није приоритет, већ ваннаставна активност. Наступе увек прославе на њихов начин, направе журку или оду до градске кафане, углавном уз њих су увек песма и игра…
– Воле да се друже, наравно, неки несташлук прође, али идемо даље. Доста дају енергије, доста црпе, али најважније је да представљају школу у најбољем издању. То је узајамна толеранција, поштовање, љубав. Леп је осећај када некоме “усадите” љубав према музици, јер музика нас оплемењује и она је саставни део нашег живота. Углавном, најбитније је што остају пријатељи за цео живот. Пуно ми је срце када ненајављени “упадну” на пробу. Сви они, и бивши и садашњи чланови хора, моје су велико богатство. Средњошколци су сјајни, али волим да радим и са мојим најмлађим ђацима, са петацима из ОШ “Свети Сава”. Радо помажем и овом школском хору, као и матурант Гимназије Александар Јелисавчић и ученици Музичке школе. Задовољна сам када видим реакцију основаца, воле да причају о музици и једва чекају да упишу средњу школу, да дођу у Гимназију – каже професорка Мирјана Јаневска, пожелевши њеним хористима, свим ђацима и читаоцима “Чачанског гласа” успешну годину, пуну љубави и да раде оно што воле, јер то је, закључује, највећа срећа.
Н. Р.
Антрфиле:
У ПОРОДИЦИ СЕ НЕГОВАЛА МУЗИКА
Професорка Мирјана Јаневска дошла је у Чачак ратне 1999. године, када је у Гимназији почела да ради као апсолвент. Дошла је са Косова, из једног малог места близу Призрена. Иако се у њеној породици неговала музика, није размишљала о томе да ће једног дана бити професор музике. Када је требало да упише средњу школу, прво је изабрала Гимназију, али је захваљујући „сплету околности“ прешла у Средњу музичку школу. Потом је уследио упис на Музичку академију у Приштини.
– Обе баке су волеле музику, од њих сам научила староградске, изворне песме. Моје порекло је из Македоније, где сам се први пут и сусрела са овом врстом музике. Касније сам и са татом волела да проучавам и истражујем музику, па су се многе песме тог поднебља, Македоније, Косова, југа Србије нашле на репертоару нашег Хора. Деца су то лепо прихватила, за њих су балкански ритмови увек примамљиви и интересантни. Иако сам одрасла окружена песмом, тада нисам знала где ће ме мој пут одвести. Комшија је предложио родитељима да одем у Музичку школу и проверим моје способности. Директор је желео да то буде моја одлука и ја сам прихватила не знајући у шта се упуштам – прича несуђена музичка уредница, али веома успешна диригенткиња Хора Гимназије, којом се поносе, не само њени хористи, већ и школа.
Антрфиле:
ГИМНАЗИЈСКИ ДАНИ У СМЕХУ И ПЕСМИ
– Певање је сваком од нас једна од највећих љубави, те нам због тога није тешко да се посветимо нашим пробама. Атмосфера која је присутна на њима, месецима се памти и препричава. Жеља за напретком је свеприсутна, што пробе чини занимљивим и иновативним. Често знамо да останемо сатима и усавршавамо се. Циљеви и стандарди су постављени високо, и ми се трудимо да их увек испунимо и задовољимо. Додатни часови проведени у Гимназији, вежба и труд, увек доводе до правих резултата. Културне манифестације, књижевне вечери и концерт, не могу да прођу без нашег присуства. Многобројне похвале и аплаузи, само нас охрабрују да наставимо са радом и певањем, јер сама музика је нешто што оплемењује и прочишћава. Професорка Мира даје све од себе да сваку пробу испуни шалом и смехом, али и да ради на томе да наш Хор звучи светски, и осветла образ нашој школи, приказујући праве вредности у данашњем времену. Године успешних наступа су иза нас. “Гомила” лепих успомена, дивних људи које смо имали прилику да упознамо, одласци у Београд на наступе, ту су да потврде наш успех. Надамо се да ће и наредни нараштаји препознати квалитет нашег Хора и баш као и ми, хрлити да проведу неке од најлепших тренутака и гимназијских дана у смеху и песми – утисци су Софије Димитријевић, ученице треће године и чланице Хора чачанске Гимназије.
Антрфиле:
“ЈЕДНОМ ХОРИСТА – УВЕК ХОРИСТА!”
– Моја љубав према хору поникла је, чини ми се, из мојих првих наступа са неким, мени тада јако великим људима, младићима и девојкама (чијих сам година сада ја) и нашом професорком Миром, када сам, свирајући виолину, заправо помно пратила збивања око себе. Још тада, била сам обузета енергијом која влада међу њима, њиховим осмесима када се сви заједно нађу на проби и веселим, хармоничним мелодијама на уснама сваког од њих. Сада су они углавном на факултетима, неки их већ завршавају, али се сви увек врло радо врате у нашу учионицу број 19, заузму место сопрана, алта, тенора или баса и, баш као да су опет гимназијалци, без пуно разметања и са пуно поштовања прикључују се проби. После тога следе најтоплији загрљаји, разговори, понеко прошапутано питање, смех… Мислим да је кључна ствар због које наш хор оволико опстаје управо та позитивна енергија која је увек присутна. Мене је баш она, поред велике љубави према музици, привукла да будем део свега тога. И јако сам срећна што јесам. Захваљујући хору стекла сам нека нова пријатељства, нека учврстила и већ сада знам да су то људи који ће ми бити пријатељи читавог живота, маколико далеко били. Управо то нам је усадила наша Мира која сваког ђака доживљава као члана породице. И када се љути, и када се смеје, и када то баш и не заслужимо, из сваког њеног покрета и погледа “разабира” се само љубав. Такав однос према деци и према послу, који није увек тако лак, и јесте резултовао све већом заинтересованошћу млађих гимназијалаца за хор, и, наравно, сталном повратку старих чланова. Баш као што нам она увек говори: “Једном хориста – увек хориста!” – насмејано каже Маја Јешић.
