ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (27)
АНЕГДОТЕ О ПРОФЕСОРИМА ГИМНАЗИЈЕ
Пролазе године, дани, бледе сећања на драга, господствена лица једне вароши. Она остају само у сећањима и сачувана у давним белешкама оних који су за будуће генерације сачували од заборава успомену на људе по којима се Чачак препознавао. Након Другог светског рата, великих страдања и жртава, поново из пепела градила се једна варош позната и по духу, памети и доброти многих гимназијских професора тог доба, који су оставили неизбрисив траг у сећањима својих ученика, а касније колега.
Овај текст посвећен је њима, али и успомени на професора филозофије чачанске Гимназије, Александра Лала Јовановића, који је записао анегдоте и згоде из професорске зборнице. Текстове професора Јовановића преносимо у изворном облику, у знак сећања и пажње на њега и многе дивне педагоге далеко чувене Гимназије у Чачку.
Анегдоте из наставничке канцеларије
То је немогуће
Професор историје Сергије Весковић уписивао је ученику слабу оцену на крају године изузетно ретко и само ако је тај већ имао две или три слабе оцене код других професора. Онда, у августу, кад други професори раде на поправним испитима, Сергије сврати с плаже у школу па каже: „Радите ли? Баш добро! Неко мора.“
Колеге је то нервирало, па му једном, код неког слабог ученика, упишу две слабе оцене, те онда и он упише слабу оцену из историје као трећу, а они своје пре седнице Наставничког већа избришу, па тај ученик падне само из историје.
„То је немогуће“, бунио се Сергије. „То је велика грешка!“ Међутим, није се имало куд. Морао је и он тада, кажу – једини пут, да прави питања и да „ради“ у августу на поправном.
Молерска одбрана од реакције
За време Другог светског рата, Сергије напусти службу и оде с породицом код брата у Славковицу. То су му комунисти рачунали у патриотски чин, па га поставе после рата за директора Гимназије у Горњем Милановцу. Међутим, сваког јутра школа је била ишарана паролама са знаком краља Петра II. ОЗНА је беснела, претила и мувала се по школи. Када је стање постало неиздрживо, Сергије нареди фамулусу Милисаву да купи и погаси 30 килограма креча. „Онда ја“, прича Сергије, „одем око пет сати до Милисава, па он с кантом креча и четком прекрива пароле, а ја му помажем. Кад почне настава, дође полиција, види: нема непријатељских парола, па ме похвали како чувам школу од реакционара, а ја неиспаван дремам на настави до подне.“
Суплентска плата и теле
„Уочи рата“, прича Сергије, „оженим се, дете на путу, а у Милановцу млека нема ни за лек. Одем на пијацу, купим стеону краву, од шупе направим шталу, брат ми дотера сено из Славковице, па је млека било и за нас и за теле. На лето продам краву с телетом за 1.000 динара. Чисте зараде имао сам 400 динара… Можеш ли ти, Јовановићу, за твоју суплентску плату да купиш теле?“
Нова историја с брда и ћувика
Професор историје Ристо Ристовић жалио се да му је најтеже било да држи наставу после рата.
„Дошао сам из заробљеништва и затекао нове програме, али без уџбеника и пратеће литературе. Било шта да питам, ученици ми причају о борбама за Чачак и око Чачка. Испада да је на сваком околном брду вођена Церска или Колубарска битка. Ја бленем, а они, мангупи, само климају главом. Жалим се колегама, а они ми кажу да ми деца подваљују, да су све измислили. Али како да их демантујем, па да ми кажу да сам реакција и да игноришем НОБ?“
Угњавиће нас, али је најбољи
Михаил Стјепанович Боровски прижељкивао је, као врхунац своје професорске каријере, звање разредног старешине, али се Наставничко веће нећкало да му то повери, јер је био благ, неауторитативан и неотпоран према ђацима. Професор Иван Балковој пресеца ту дилему: „Ама, људи, дајте му то старешинство! Јесте да ће угњавити и ђаке, и родитеље, и нас у Већу, али он ће ту дужност најбоље да обавља.“
Тако је заиста и било, а не могу се ни описати срећа и задовољство Боровског.
Ипак више знаш
Прича Балковој: „После рата, многи су на брзину и неспремни полагали два-три разреда у истом дану, као ратом ометени. Дође партизан, чешће партизанка, па прво на клупу стави бомбу, револвер или машингевер, па тек онда полаже. Само фали митраљез и наређење: „Дај тројку!“
Касније, када би Балковој поклањао оцене, а ретко је и обарао ђака, обично би говорио: „Добро, ипак више знаш него они с бомбама!“
Хемичари
После рата био је мањак професора, па су неке враћали из пензије да би заступали наставу. Тако дође Драги Марковић да држи први час из хемије и каже: „Е, децо, данас ћемо учити о стаклу. Пре сто година није било стакла. Ви то не знате, али ја се тога добро сећам.“
Замене овог професора. Долази Владимир Кнежевић, Мали Кнез, који је волео да драматизује наставу и да се нашали са ученицима.
Пита: „Како се разблажује сумпорна киселина?“
Ученик: „Сипа се вода.“
Кнез излети из учионице у ходник, па кроз одшкринута врата пита: „Је ли пукло?“
Приредио Душан Даријевић (коришћени записи Александра Лала Јовановића)
