ЖИВОТ ПРОТКАН РУЧНИМ РАДОМ
Хладног и помало суморног децембарског јутра, у свом топлом дому на Љубићком кеју, угостила нас је Бранислава Михаиловић, економиста у пензији, а повод за разговор био је њен хоби, односно модерна плетена одећа коју креира. Вуна и остало ефективно предиво, декоративни елементи и занимљиве мустре и бодови претварају њену плетену одећу у обавезан “комад” гардеробе у орману модерне жене. Док тихим и сетним гласом започиње причу о хобију и показује моделе, топле боје и шаре плетених хаљина, сукњи и кардигана чине веома пријатну атмосферу, у којој нам открива, не само вештине ручних радова, већ и свој животни пут… “Без муке у животу ништа није дошло, од малих ногу до данас, рад, рад, рад. И моје детињство било је проткано радом…”
Пензионерка Бранислава Михаиловић, која је пажњу наших суграђана привукла својим ручним радовима на изложби “Креације и рукотворине”, одржаној крајем лета у Народном музеју, завршила је ОШ “Милица Павловић” и Техничку школу у Чачку, а потом Вишу економску и факултет у Новом Саду. После завршеног радног века, који је био и тежак и успешан, посветила се свом хобију – ручним радовима, чије је технике стекла још у детињству, а повремено их користила “кад год је у животу морала да се сналази”. Мајка јој је открила најважније тајне веза, плетења, хеклања.
– Девојчице су увек уз мајку, ту су да помогну. Моја мајка Јелица је била домаћица и доста је хеклала и плела, јер је гајила троје деце, мене и два брата. Била је веома вешта у ручним радовима, плела нам је лепе ствари. Ипак, не волим црвену боју, јер сам као дете највише носила црвену одећу. Моји први ручни радови потичу из основне школе, почела сам са везом покрстица, што је најједноставније. То се некако подразумевало за девојчице тог времена. Али, и мој отац Станко Аничић као фотограф се бавио креативним послом. Урадио је прве разгледнице Горње Трепче и дао јој име “Атомска Бања”. Са оцем и млађом браћом Србиславом и Слободаном по читаву ноћ сам развијала фотографије – разгледнице. Мој задатак је био да сушим слике, а дању смо их заједно продавали. Сећам се да смо пре подне, у 11 сати имали аутобус за Горњу Трепчу. Раширили бисмо ћебе испод једног великог дрвета, кога више нема, где се некада окретао аутобус, отворили кутије и продавали разгледнице. Тако смо помагали родитељима. Моје детињство је било проткано радом – са благим осмехом на лицу прича наша саговорница.
Међутим, проблеми настају касније због, како каже, њене трагичне историје:
– Десетак година после школовања нисам могла да се запослим, јер се сматрало да је мој деда Гојко Аничић био четник, а заправо је био велики газда, власник имања у Виљуши и куће у Чачку. Иначе, његова супруга, баба Миланка, је страдала од четника. Нека жена је пријавила деду за кулук и због тога је ухапшен. Деду Гојка су ухватили и убили, јер је Преки суд брзо и једноставно решавао спорове. Мој отац је покренуо поступак да се деда рехабилитује. Међути, после очеве смрти нико из породице није хтео тиме да се бави, па сам ја наставила започет поступак и деда је рехабилитован 2009. године. Деда је званично ослобођен, што потврђује документација у београдском архиву, али моја историја је трагично почела, својевремено сам имала проблема, јер су ми приписивали етикету “четничко”. Ипак, живот се наставио даље…
Брана и њен супруг Милета неколико година су радили у “Церу”, а потом основали породичну фирму за производњу медицинских средстава. 
– Кренули смо од почетка, свега се одрицали, улагали у фирму, било је пуно посла. Увек је била борба, од плате до аконтације, од аконтације до плате. У животу морате да се сналазите… У једном периоду сам, не само плела, него и шила одећу за децу… А у фирми сам се у почетку бавила привредном пропагандом, као претечом маркетинга. Потом сам радила све, од идеје до реализације, односно, у организацији, припреми, осмишљавању, планирању и изради пакованог материјала, каталога, плаката. После 2000. године почели су проблеми, људи су одлазили… Када је старија ћерка напустила фирму преузела сам и њен реферат и почела да се бавим системом менаxмент управљања квалитетом. У овој области сам достигла висок ниво знања, јер сам се усавршавала. У то време сам била и једна од двоје људи у Србији оспособљених да ураде технички фајл за медицинска средства – каже Брана Михаиловић, која је и лично и као представник фирме на разним сајмовима, добијала бројне награде, међу којима је било највише оних за дизајн.
Након пословног, али и приватног емотивног краха, по губитку супруга, Брана се посветила хобију који јој је, поред ћерки и унука, у тим тешким данима био највећа утеха.
– Било је и дана када сам плела да бих се забавила и уживала, а у последње време је ручни рад постао и додатни извор прихода. На изложби у Народном музеју, одржаној у септембру, изложила сам и ћебенце које сам исплела за унуку. Људима се то допало, посебно једној госпођи, која је поручила исто. Управо сам га завршила и треба да га предам. Предиво је од бамбуса, ћебенце је мекано, а има тежину. Ипак, најчешће радим одевне предмете, хаљине, сукње, кардигане, али не плетем по поруxбини. Оно што урадим креирам сама и то понудим. Радити по поруxбини је тешко, јер никада нисте сигурни да ли ћете успети да оставрите оно што је неко замислио. Не желим да се неко разочара. Важно је да се моји радови женама допадају. Не рекламирам моделе, али имам фејсбук страницу, коју ћу морати да “освежим” фотографијама мојих радова – каже наша саговорница и напомиње да увек набавља изузетно квалитетан материјал, најфинија предива од вуне, вискозе, памука, бамбуса.
Поред ручних радова, Бранине пензионерске дане најлепше боје унуке, дванаестогодишња Миа и шеснаестомесечна Мина и ћерке Марија и Милица. Слободне тренутке проводи и на пробама Хора привредника, чији је члан од оснивања. Мир, утеху и позитивну енергију налази и у посетама манастирима и вероватно због тога нимало не изненађује што ова, истовремено снажна и осећајна жена, своју животну причу “плете” са великим разумевањем људске природе и избегавањем осуде.
Н. Р.
Антрфиле:
ДЕЧАЦИ СУ ДОБРИ, А ДЕВОЈЧИЦЕ БИ ДА ПЛЕТУ ПО СВОЈИМ ПРАВИЛИМА
Брана Михаиловић је у оквиру радионица ручних радова, које организује Народни музеј, заинтересовану децу учила да плету.
– Лепо је што у данашње време има пуно заинтересоване деце, поготову дечака. Занимљиво је да дечаци брже и боље разумеју него девојчице. Они су много озбиљнији, а девојчице су “врце”, оне би да плету по неким својим правилима. Али, ипак, за све постоје основни бодови – насмејано и мудро каже наша саговорница, док у руци држи белу хаљиницу, коју је исплела унуци Мини за први рођендан.
