У уторак, 4. децембра, у Лучанима је пригодним манифестацијама обележена 74. годишњица ослобођења Драгачева. Уједно, уприличено је и спомињање на завршетак Великог рата пре стотину година.
Најпре, испред поднева, на Крстачкоме вису, на Бјелошевцу, код тамошњег монументалног споменика и великог металног крста, служен је парастос. Чинодејствовање је посвећено ратоборитељима из Драгачева који су погинули у борби на Крстацу, новембра 1914. године, када је ваљало заштитити леви бок Српске војске током Колубарске операције и по сваку цену спречити продор Аустроугара према Овчару и Каблару и упад у Шумадију. Историјска догађања су хтела да се на истом простору и у приближно исто јесењско време одигра важна битка и у Другом светском рату, с тим што је у новембру 1944. године задатак партизанских јединица био да се супротставе снагама Вермахта (највише палих партизана потицало је из Неготина, Зајечара и Крушевца). Венце су подно заједничког монумента – подигнутог у славу погинулих старих ратника и палих партизана – положили представници општине Лучани, Војске Србије, драгачевске Организације СУБНОР-а, и Борачке организације Чачка.
Дајући изјаву пред телевизијским камерама, председница лучанске општине Весна Стамболић истакла је важност сећања на збивања из минулих ратова. Говорећи о пијетету који се мора имати за драгачевске и српске ратоборце из Великог рата, госпођа Стамболић је напоменула да се сва слободарска дела, као и жртве које су она изискивала, морају на достојан начин уважити и поштовати, без обзира на историјска раздобља. Смисао њених речи могао би се исказати и на следећи начин: било би неопростиво да ми данас дозволимо да заборав прекрије слободарска прегнућа и борбене учинке наших победничких предака – како оних од пре стотину година, тако и војника који су се борили под заставама Народноослободилачког рата и донели нам слободу.
У дворани лучанског Дома културе приређена се свечана академија. Говорио је Спасоје Милованчевић, председник драгачевске Организације СУБНОР-а. Он је истакао велики допринос Драгачеваца у војевању током Првог светског рата. Притом је напоменуо да је Драгачево имало чак 37 носилаца Карађорђеве звезде са мачевима. Подсетио је и на тешке дане и године под аустроугарском окупацијом. Осврћући се на учешће Драгачеваца у Народноослободилачкој борби, Милованчевић је напоменуо да је близу осам стотина Драгачеваца животе дало за слободу (435 партизана палих са оружјем у руци и више од 340 жртава фашистичког терора).
Ученици лучанске Средње школе Драгачево извели су упечатљив програм. Њихова декламовања, казивања, и певање а капела, дочаравали су драму повлачења Српске војске преко Црне Горе и Албаније 1915/16. године, али и тешка искушења останка на простору Драгачева и Србије током аустроугарске окупације. Комеморативни тонови приредбе највеће засенчење имали су у тренуцима када се говорило о страшној судбини породице Радича Радичевића и његове супруге Станојле из села Каоне: они су у Великом рату изгубили сву петорицу синова. Код тог казивања свима присутнима у дворани кратио се дах. Освежена су и сећања на драгачевске носиоце Карађорђеве звезде – на витезове и јунаке какви бејаху Будимир Давидовић, Михаило Ђуновић, Радомир Цвијовић, али и други, њима равни или слични. Академија је показала да драгачевски средњошколци неговање слободарских традиција сматрају својом дужношћу и обавезом.
Братислав Јевтовић
