Пре 74 године, Трећа и Шеста бригада Друге пролетерске ударне дивизије Народноослободилачке војске Југославије (НОВ и ПОЈ) у садејству са артиљеријским и механизовано-оклопним јединицама Црвене армије, ослободиле су Чачак. Био је петак, рано јутро, одмах иза сванућа, када су партизани – незадрживо надирући од истока, десном обалом Мораве, и савлађујући једну по једну непријатељску отпорну тачку на простору Атенице и Кулиновачког поља, те сјуривши се од Горње касарне и Болнице ка Алваџиници и Циганмали – победносно ушли у град. Грађанство је ослободиоце дочекивало на улицама уз раздрагано клицање и извикивање пароле Смрт фашизму – Слобода народу!
Напуштајући Чачак, окупатор је дигао у ваздух путнички мост на Морави и онеспособио железнички. Вермахтовци су се повлачили према западу, ка Пожеги, Ужицу и Вишеграду, на ком смеру се кретала и читава групација армија Е која се извлачила из Грчке према северозападу, ка централним територијама Трећег рајха.
И ове године, 3. децембра, на Дан ослобођења града, у Спомен- -парку борбе и победе окупили су се потомци и родбина погинулих партизана и поштоваоци слободарског борбеног дȅла припадника партизанских одреда и Народноослободилачке војске. Хумка над масовном гробницом, гранитни темпијето, и монументална претројена кућа уврх комплекса на Лазовића брду, чувају сећање на 4 650 погинулих партизана и жртава фашистичког терора из Чачка и околине (али и са подручја Драгачева и из таковско-рудничког краја), палих током Народноослободилачког рата. У присуству шездесетак Чачана венце су положиле делегације: Градског одбора СУБНОР-а, Војске Србије, Моравичког округа, Организације СПС-а у Чачку, Општинског одбора СУБНОР-а у Пожеги, чачанске Организације војних пензионера, Друштва српско-руско- -белоруског пријатељства, чачанског Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године и Завичајног друштва Чачани.
У борбама из новембра/децембра 1944, које су довеле до ослобађања Чачка и доброг дела западне Србије, живот је изгубило близу хиљаду бораца из партизанских јединица. У вишеседмичним нападима на положаје немачке војне силе, на сектору од Груже па до рожачко-врнчанских страна планине Каблар, живот је положило преко пет стотина црвеноармејаца. Стога су у понедељак, 3. децембра, венци положени и на спомен-обележја совјетских палих ратника у Трбушанима и Доњој Трепчи. На Трбушанском горњем гробљу почивају земни остаци тридесет пет неименованих бораца Црвене армије и двојице партизана. На такозваном Руском гробљу у Доњој Трепчи, у пошумку поред пута, заједничка је гробница осморице партизана и осморице совјетских војника. На оба места, представници Организације СУБНОР-а града Чачка и чачанског Друштва српско-руско-белоруског пријатељства положили су венце. Стихове руских песника – на језику на којем су испевани – казивао је Новак Јовановић, професор руског језика.
Код споменика палим борцима у Трбушанима говорио је Милета Боришић, председник месне Борачке организације. У свом казивању дочарао је жестину и драматику борби које су црвеноармејци водили против снажно утврђених немачких одступница на северним и северозападним ободима града у јесен 1944. године. Као десетогодишњем дечаку, Боришићу су се у сећање снажно утиснули моменти из артиљеријских двобоја двеју страна, али и страшни призори на бојном пољу након сукобљавања прса у прса. Дотични памтилац је овом приликом представницима Српско-руско-белоруског пријатељства уручио необичан дар: челично спојно вретено из пројектилом раскинуте гусенице једног пре 74 године онеспособљеног совјетског тенка.
У дворани Скупштине Града – на Дан ослобођења Чачка, с почетком у 13 сати – одржана је свечана академија. Прсутнима се обратио председник Градског одбора СУБНОР-а Боле Лукић. Позивајући се на војноисторијска документа, он је између осталог рекао: „… У то време на сектору Краљево–Чачак налазе се четири непотпуне немачке дивизије – 117, 104, 297 и дивизија Принц Еуген, као и 99. пук Алпске дивизије, а са њима и снаге четника, недићеваца и љотићеваца. Борци Треће и Шесте бригаде Друге пролетерске дивизије, очистивши претходно терен од четника на падинама Јелице и наневши им тешке губитке, припремиле су се за одлучујући напад на град – напад који је извршен у ноћи између 2. и 3. децембра из правца Атенице и Лознице. Немци су увидевши сву безизлазност свог положаја током ноћи се повукли из града, претходно минирајући путнички и железнички мост на Морави и пружајући жесток отпор при повлачењу ка Пожеги… Тако је после четвородневних непосредних борби Чачак коначно ослобођен…“ Лукић је потом говорио о опорављању града од ратних губитака и разарања, те о његовом свеколиком снажном развоју током деценија које су уследиле. „Од мале вароши са преовлађујућим занатским радњама и две-три мање фабрике, Чачак је до осамдесетих година прошлог века нарастао у град са око 80 000 хиљада становника (општина око 130 000), при чему је 45 000 житеља било запослено, углавном у друштвеном сектору, са националним дохотком од око 4 500 долара по глави становника…“, нагласио је председник Борачке организације.
Свечана академија била је прилика и за доделу признања. Друштво српско-руско-белоруског пријатељства (седиште за Србију је у Чачку) Организацији СУБНОР-а у Чачку је доделило специјалну Захвалницу. Признање је уручио Драган Логвинов, председник Друштва. Поводом 70-годишњег јубилеја СУБНОР-а Србије, Градски одбор Борачке организације доделио је седморици својих активиста и помагача Повељу Велико хвала. Исто признање додељено је и Друштву српско-руско-белоруског пријатељства.
Трећедецембарска свечаност је пропраћена одговарајућим уметничким програмом. Наступили су музичари Милун Ћојбашић, Слободан Вукићевић и Слободан Ковачевић. Глумац Радослав Баћко Букумировић извео је троделни сценски колаж. Интерпретирао је храбре командне речи капетана Радомира Цвијовића, изговорене у јесен 1915. године пред само повлачење Српске војске преко Црне Горе и Албаније према мору и савезничким бродовима (речи изречене у одсудним тренуцима када је Десетом пешадијском пуку требало обезбедити бок и одступницу пред налетом Бугара). Потом је говорио стихове поеме Прокоп, аутора Драгутина Ракановића Ракана, у којој је опевана једна од акција гребићких партизана из 1941. године. Свој наступ Букумировић је употпунио казивањем Оде опанку, Душка Радовића.
Братислав Јевтовић
