У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ ПРЕДСТАВЉЕНА КАПИТАЛНА МОНОГРАФИЈА ИСТОРИЧАРА ДР МИЛУТИНА ЖИВКОВИЋА
Подручје Старе Рашке, које су током Другог светског рата запоселе италијанска, немачка и бугарска војска, муслиманска полиција, муслиманске банде и самоорганизовани сељаци, а сви су нападали Србе, које су уништавали и међусобни сукоби, уједно и подручје на коме су сви имали своје интересе: Италијани и Немци рудник „Трепчу“, Албанци „Велику Албанију“, а муслимани повратак османског феудалног поретка, теме су нове књиге младог историчара др Милутина Живковића, научног сарадника Института за историју Србије. Монографија „Између велике Албаније и окупиране Србије“/ Нови Пазар, Тутин, Ибарски Колашин под окупацијом (1941-1944)“, издање Института за српску кулктуру, Лепосавић, 2018, представљана је у Галерији Народног музеја у понедељак, 3. децембра. Књига систематично, хронолошки и научно обрађује буран период у историји овог дела Србије и по речима самог аутора потврђује „колико прошлост и даље држи хипотеку над животима људи тог краја, било које да су конфесије“.
ИЗ АРХИВА У РИМУ, ТИРАНИ, БЕРЛИНУ…
О студији су говорили: др Наташа Милићевић, научни сарадник Института за новију историју Србије, МА Раде Ристановић, докторанд Филозофског факултета у Новом Саду, др Милош Тимотијевић, музејски саветник Народног музеја у Чачку и Делфина Рајић, директор установе домаћина.
Из њихових опширнијих излагања сазнајемо, да ова микроисторијска студија указује на политичку осетљивост теме, посвећеност и преданост аутора дугогодишњем научно-истраживачком раду, заснованом на истраживањима у 12 архивских установа у земљи и иностранству, при чему је коришћено укупно 30 финдова, збирки, легата, а посебну вредност чини документација из Архива историјског одељења Генералштаба Републике Италије, Државног архива Албаније и Архива Министарства спољних послова у Берлину и Фрајбургу, која нису до сада у већој мери коришћена у нашој историографији. Сва грађа је укрштена и допуњена са више од 120 библиографских јединица, а колико је утемељена сведочи и 1.300 фуснота, и 86 аутентучних фотографија које додатно оживљавају процесе и појаве које Живковић реконструише и тумачи.
Монографија историчара Милутина Живковића, прати политичка, војна и друштвено-социјална дешавања на територијално-административној, али и верско-етничкој тромеђи тзв. „Недићеве Србије“, „Велике Албаније“ и Гувернатора Црне Горе. Упркос томе што је реч о релативно уском простору, на њему се преламају сви кључни процеси који су се одвијали у јужним деловима Србије (простор Старе Рашке и Косова и Метохије) током њене окупације. Аутор прецизно региструје и анализира процесе етничког чишћење Срба, стварања и ширења „Велике Албаније“, верског братоубилачког рата, идеолошког рата између четника и партизана, супротстављених интереса Италије и Немачке на овом делу Балкана, тоталну колаборацију муслимана и Албанаца са окупаторима, прати минорну улогу комунистичког покрета на овим просторима, успехе равногорске ЈВуО, која се због неадекватног официрског кадра и немогућности снабдевања приклања окупатору.
ЗЛОЧИНИ: НИЈЕ БИЛО ДОВОЉНО „САМО“ УБИТИ СРБЕ…
Историчар др Милош Тимотијевић, поред осталог, говори о крвавим одмаздама између муслиманског и српског живља, када се дешавају најстрашнији злочини: – Није било довољно само убити Србе, требало их је мучити, пекли су их на ражњу, вадили им очи, секли нос и ушу, стављали им жар на тело и у уста… Многи муслимански злочинци су преживели, неки од њих су били чак и у Чачку, многи су се иселили у Турску, доживели дубоку старост као угледни грађани и никада их није стигла рука правде. Жене су претрпеле велике злочине, биле су отимане, злостављане, силоване, превођене у муслиманску веру, примораване да служе“…
ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ…
Аутор др Милутин Живковић, причу о својој новој монографији започео је подсећањем на три догађаја, који су најбоље повезали прошлост са догађајима који још увек трају. Након свих његових истраживања која се односе на ову тему искристалисало се каже да је „од широке лепезе разлога због којих се људи убијају, братоубилачки рат најгори“. Он је на простору Новог Пазара, Тутина, Рожаја, Ибарског Колашина, Косовске Митровице, Рашке, имао две компоненте: верско-етничку и идеолошку. Кључна последица етничко-верског братоубилачког рата јесте етничко чишћење Срба, који су од априла 1941. сви избачени из државне администрације и жандармерије, шиканирани и понижавани готово једнако као новопазарски Јевреји, сведени на грађане другог реда, враћањем феудалних намета из периода Османског царства. Историјски је феномен да се половином 20. века уводи систем који део становништва рођењем сврстава у нижу касту, истиче аутор. Од септембра до новембра 1941, када почињу верски сукоби, Србима је спаљено 114 села, убијено око 400 цивила, а око 27.000 људи је са тог простора протерано. Глави кривци за то су албанска управа у Новом Пазару и албанска управа у Косовској Митровици. На челу те прве управе је био бивши народни посланик у Краљевини Југославији у пет мандата, који данас има спомен-плочу у Новом Пазару, иако је још увек нерехабилитовани осуђени ратни злочинац. С друге стране, колико је братоубилачки рат тежак говоре и страдања муслимана који су испровоцирали сукобе. Спаљено им је 31село, страдало је 253 цивила, а неколико хиљада је расељено. За њих после краја 1941. није било прогона, међутим, за Србе, ово је био тек почетак егзодуса. Капитулацијом Италије, септембра 1943, за само два месеца у тутинском, новопазарском и сјеничком крају, спаљена су још 43 српска села, убијено 168 цивила и протерано још 4.000 људи. У фебруару 1944, други пут је попаљен Ибарски Колашин. Тада је горело 36 села, уништено је 900 хришћанских кућа и расељено 8.000 људи. Већина њих су били повратници, који су већ били расељени септембра 1941. Паралелно са тим траје континуирани притисак на Србе у рожајском и тутинском крају, јер су тамо били мањина. Маја 1944, а то је забележено у једном документу који се налази у Архиву Југославије, сво српско становништво из та два среза је било или убијено, или протерано, а ту говоримо о цифри од 5.000 староседелаца. Када све ово сагледамо видимо да је судбина Срба на овом узаном простору једнако, ако не и више тешка него њиховим сународницима на КиМ…
Зорица Лешовић Станојевић
(Цео текст у најновијем броју „Чачанског гласа“)
