ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (36)
ОД НОВИНАРСТВА И АЛКОХОЛА СЕ НЕ МОЖЕ УМАЋИ
Филм „Новинар (1979) Фадила Хаџића је специфични случај југословенског и хрватског филма. Филм који је настао након седам година од „Лова на јелене“, контроверзног остварења којe се бавиlо питањем политичке емиграције и другим интригантним темама ондашњег друштва, које су доспеле у први план са појавом Масовног покрета (МАСПОК) у Хрватској. Филм је због вруће политичке ситуације скрајнут, а Фадил Хаџић, као филмски аутор, али и дугогодишњи новинар и уредник „Вијесника у сриједу“, који је укинут након свих ових догађаја, тражио је дуго прилику и начин да проговори о свему што је притискало тадашње хрватско и југословенско социјалистичко друштво, о ограниченим медијским, политичким и уметничким слободама и о свим оним питањима и дилемама које су се и лично тицале аутора. Филм је настао 1979. године, када је јавни простор био знатно сужен, у односу на претходни период, због партијских притисака. Филм је ’79. године добио награду за режију у Пули и дуго jе сматран једним од најзначајнијих Хаџићевих остварења. Критика је накнадним коментарима изнела став да је филм прецењен и да је тадашња ситуација у хрватском друштву и новинарству заслуживала знатно оштрију критику. Сами новинари овај филм су сматрали веома важним и аутентичним, који не само да је на прави начин приказао стање ствари у ондашњем једнопартијском систему, већ и данас има пуни смисао и детектује у потпуно другим друштвеним околностима најважније проблеме у медијској сфери.
„НОВИНЕ СУ ДРОГА“
У средишту ове филмске приче је млад новинар једног загребачког дневног листа Владо Ковач (Раде Шербеџија) који има идеалистичке погледе на новинарство. На самом почетку филма, током бурне, непроспаване пијане ноћи, видимо Владу како у рано јутро бесно разбацује тек изашло издање новина (партијско гласило) у којима ради. Сам чин бива санкционисан усменом опоменом на партијском састанку, где на видело избијају сукоби и анимозитети између Ковача и његових претпостављених. Ту је инцидент у пијаном стању, повод за један много озбиљнији проблем, који је настао након вести о штајку у једној фабрици, коју је објавио Ковач, а која је изазвала негодовање у партијским високим круговима, који притискају главног и одговорног уредника да се читава ствар минимизира и потисне у страну, зато што није тренутак да таква ствар добије на публицитету. Ковач је против тога, наравно и улази у сукоб, не само са уредником и партијским послушницима, већ и са каријеристима из колектива, који својим полтронством желе да се додворе „структурама“, али и да из зависти згазе непослушног и бунтовног колегу. Случај долази и до суда, Ковач губи процес, његови извори из фабрике не желе да сведоче из страха од последица, а немоћни новинар на својим плећима носи превелик терет, али и све оне проблеме проистекле из новонастале ситуације које се одражавају и на његов приватни живот. Живот правог бунтовника почиње, новинарство је дрога без које се не може, као што каже стари ислужени новинар, пијанац Кос (Фабијан Шоваговић), Ковачев ментор од кога је млади новинар научио све оно што јесте право и истинито новинарство.
НОВИНАР – ПРОПАО ЧОВЕК
Последице Ковачевог бунтовништва се нижу, нека врста суспензије на послу, брак у распадању, све више алкохола због притисака и фрустрација, учестали инциденти са колегама и свим љигавцима на које наилази у послу и приватном животу. Најбољи моменти филма су разговори два новинара – Коса и Ковача, уз гемишт за кафанским столом, младог новинара пуног идеала и оног, који се помирио са реалношћу, само донекле, изгубио онај жар борбе и бунтовништва са годинама, али је услед свега пропао човек, утонуо у делиријум тременс. Он покушава да саветима спасе младог колегу од пропадања и удахне му снагу да своју причу изгура да краја, иако и сам не верује да је то могуће. Управо Ковачева репортажа из санаторијума за алкохоличаре, враћа младом новинару веру у смисао бављења својим послом, али само на кратко.
Пример старог Коса увек је пред очима Ковача, који не налази више смисла у послу којим се бави и жели да напусти редакцију и новинарство заувек. Као и стари Кос, који се само на тренутак опоравља од алкохолизма, услед лечења и терапије, а онда се све поново враћа и бива све горе до фаталног краја, слично је и у Ковачевом животу, који никако да нађе излаз од проблема који га притискају. Прилике у редакцији се мењају, смењен је уредник, али ни са новим се ништа не мења, послушност у односу на захтеве оних „одозго“ је још већа, компромиси који се нуде младом новинару као решење су трули и ситуација је безизлазна. Ковач је свестан да не влада ситуацијом, да је простор слободе све мањи, а поражавајућа је сцена, да и у некрологу посвећеном пријатељу и учитељу Косу, не може написати истину – емотивни текст, посвећен, не само ментору и неком које био узор у професији коју је одабрао, већ и јавности, којој се обраћа, желећи да је обавести каква је улога и одговорност једног новинара и колико је то важно за оздрављење и напредак једног друштва. Али авај, црвени фломастер уредника је прецртао све оно што је суштина једног позива, а самим тим и један живот, али и многе друге истине о једном тешком и одговорном послу, који по свему судећи, као и свака друга истина ником више није потребна. На крају остаје само штура вест – љуштура без смисла, из које је исисана суштина, а Ковач резигниран одлази у непознато. Можда је то нови почетак, или крај свих надања и вере у идеале једног позива, ипак, од новинарста и алкохолизма се не може умаћи – као што је говорио стари Кос.
„Новинар“ је, то можемо данас са пуним правом рећи, на неки начин и пророчки филм и омаж новинарима и новинарском позиву, али је и предвидео судбину новинарства на овим просторима. Све у филму Фадила Хаџића је болно истинито и данас још до неиздржљивости тачно.
Душан Даријевић
