БОР­БЕ УЖИЧ­КЕ ВОЈ­СКЕ ДЕЦЕМ­БРА 1914. ГОДИ­НЕ

  Аустро-угар­ска Бал­кан­ска вој­ска вој­ска (5. и 6. арми­ја, укуп­но око 300.000 људи са 600 топо­ва) пред­у­зе­ла је нови напад на Срби­ју 6. новем­бра 1914. годи­не. Поћо­рек је наме­ра­вао да изве­де обу­хват крил­ним сна­га­ма на прав­цу Љубо­ви­ја-Пец­ка-Осе­чи­на и Шабац-Ваље­во и уни­шти глав­ни­ну срп­ских сна­га у доли­ни Јадра и у Поце­ри­ни. После првих бор­би, под при­ти­ском над­моћ­них аустро-угар­ских сна­га, отпо­че­ло је повла­че­ње срп­ске вој­ске. На про­сто­ру запад­не Срби­је оди­гра­ла се Колу­бар­ска бит­ка, јед­на је од нај­ве­ћих и нај­зна­чај­ни­јих бита­ка изме­ђу срп­ске и аустро-угар­ске вој­ске у Првом свет­ском рату.

Срп­ске арми­је су сре­ди­ном новем­бра 1914. годи­не напу­сти­ле ваљев­ске поло­жа­је и пре­шле на десну оба­лу Колу­ба­ре. Због тога је отпо­че­ло повла­че­ње и Ужич­ке вој­ске, која је напу­сти­ла Ужи­це 26. новем­бра 1914. годи­не без отпо­ра. После пада Маље­на Прва арми­ја се због вели­ких губи­та­ка, оску­ди­це у муни­ци­ји, вој­ној опре­ми и хра­ни изву­кла из доди­ра са непри­ја­те­љем и одсту­пи­ла са суво­бор­ске гре­де ка Гор­њем Мила­нов­цу. Мате­ри­јал­на спре­ма код тру­па била је сасвим дотра­ја­ла, тру­пе су се бори­ле по висо­ким пла­ни­на­ма и сне­гу гото­во без обу­ће. Кра­јем новем­бра срп­ска вој­ска се зау­ста­ви­ла на лини­ји Варов­ни­ца – Космај – Бела­но­ви­ца – Тако­во – запад­не пади­не Кабла­ра и Овча­ра – пла­ни­на Јели­ца. Шума­диј­ска диви­зи­ја ИИ пози­ва има­ла је зада­так да затва­ра прав­це са севе­ра и деј­ству­је у бок и поза­ди­ну непри­ја­те­ља, који напа­дао лево кри­ло Прве арми­је.

Ужич­ка вој­ска (око 33.000 људи, 55 топо­ва, 15 митра­ље­за) на крај­њем левом кри­лу, има­ла је зада­так да бра­ни доли­ну Запад­не Мора­ве и да зашти­том левог бока Прве арми­је, спре­ча­ва непри­ја­тељ­ски про­дор прав­цем, који води у поза­ди­ну глав­них сна­га срп­ске вој­ске. Шума­диј­ска диви­зи­ја ИИ пози­ва и Лим­ски одред запо­че­ли су 27. новем­бра повла­че­ње и посе­да­ње за одбра­ну поло­жа­је од Томе­ти­ног Поља до Поже­ге.

Шума­диј­ска диви­зи­ја ИИ пози­ва и Лим­ски одред води­ли оштре бор­бе 28. новем­бра 1914. годи­не са дело­ви­ма 18. диви­зи­је 16. аустро-угар­ског кор­пу­са, која је насто­ја­ла да се пре­ко села Душков­ци и Гој­на Гора про­би­је изме­ђу левог кри­ла Прве срп­ске арми­је и Ужич­ке вој­ске и отво­ри пра­вац ка Чач­ку. Непри­ја­тељ је зау­зео Малу Зај­чи­цу, Сред­њу Зај­чи­цу и Вели­ку Зај­чи­цу у рео­ну Душко­ва­ца, код Поже­ге, али га је Лим­ски одред про­те­рао са ових поло­жа­ја. Због повла­че­ња Прве арми­је са  суво­бор­ске водо­дел­ни­це Ужич­кој вој­сци је наре­ђе­но да посед­не пози­ци­је за одбра­ну запад­ног ула­за у Овчар­ско-каблар­ску кли­су­ру и затво­ри прав­це пре­ма Чач­ку. Шума­диј­ска диви­зи­ја ИИ пози­ва и Лим­ски одред посе­ли су лини­ју: Веле­то­ва Коса – Поглед – Кита (река Чемер­ни­ца, Пра­ња­ни) – Дрно брдо – Вје­три­на – Поче­пи­ња (код Туч­ко­ва). Штаб Ужич­ке вој­ске, под коман­дом гене­ра­ла Вуко­ма­на Ара­чи­ћа, био је у Чач­ку.

Аустра-угар­ска Врхов­на коман­да је сма­тра­ла да је срп­ска вој­ска у расу­лу. Шеста  арми­ја доби­ла је неко­ли­ко дана одмо­ра, а 5. арми­ја упу­ће­на од Ваље­ва пре­ма Косма­ју и Бео­гра­ду. Наста­вак офан­зи­ве био је пла­ни­ран за 6. децем­бар. Пета арми­ја има­ла је зада­так да раз­би­је десно кри­ло про­тив­ни­ка, а затим прав­цем Мла­де­но­вац – Топо­ла – Кра­гу­је­вац про­дре у поза­ди­ну глав­ни­не срп­ске вој­ске.

Срп­ске тру­пе су иско­ри­сти­ле тро­днев­но затиш­је на фрон­ту (пошто је осла­био при­ти­сак непри­ја­тељ­ске вој­ске изну­ре­не напо­ри­ма и поко­ле­ба­не вели­ким губит­ци­ма), за пре­дах, утвр­ђи­ва­ње и посе­да­ње погод­них поло­жа­ја, гру­пи­сње тру­па, ства­ра­ње резер­ве, снаб­де­ва­ње муни­ци­јом и вој­ном опре­мом. Једи­ни­це су попу­ње­не регру­ти­ма, а ста­ре­шин­ски кадар мла­дим резер­вним ста­ре­ши­на­ма из Скоп­ског ђач­ког бата­љо­на 1300 капла­ра. Ста­ње код непри­ја­те­ља поста­ја­ло је све теже, због непре­кид­них бор­би на  пла­нин­ском земљи­шту, зиме и оскуд­них сред­ста­ва за живот, исцр­пље­но­сти вој­ни­ка и губи­та­ка у људ­ству.

Про­тив­о­фан­зи­ва срп­ске вој­ске је поче­ла рано ују­тру 3. децем­бра 1914. годи­не. После сна­жне арти­ље­риј­ске при­пре­ме напад на Суво­бор­ску гре­ду изне­на­дио је непри­ја­те­ља, а затим се посте­пе­но ширио на чита­вом фрон­ту од Косма­ја до Дра­га­че­ва. Запо­чео је про­бо­јом поло­жа­ја Про­стру­га-Рајац-Суво­бор на левом кри­лу, које су држа­ле раз­ву­че­не тру­пе 6. арми­је. У бици је уче­ство­ва­ло неко­ли­ко сто­ти­на хиља­да људи и око 1000 топо­ва.

Ужич­ка вој­ска није има­ла неки запа­же­ни­ји успех током прва два дана про­тив­о­фан­зи­ве. Лим­ски одред имао је зада­так да 3. децем­бра пре­ду­зме напад на одсе­ку река Лом­ни­ца – Врн­чан­ска река, пре­ко Бре­за­ка ка фрон­ту Шиљ­ко­ви­ца – Кре­ме­ње, одр­жа­ва­ју­ћи везу са левом коло­ном Шума­ди­ске диви­зи­је ИИ пози­ва, која насту­па ка Оштри­ци. У 10 часо­ва „дело­ви Лим­ског одре­да изби­ли су на Годун, к. 711 и поти­сли непри­ја­тељ­ске дело­ве ка Бре­за­ку. Дело­ви сла­би­је леве коло­не под бор­бом поди­шли су брду Оштри­ци, к. 814, на Гој­ној Гори. Сред­ња напад­на коло­на изби­ла је на Рује­ви­цу, к. 583. Од десне напад­не коло­не, прав­цем село Пра­ња­ни, …. бор­ба се про­ду­жа­ва“.

Десна коло­на Лим­ског одре­да је 3. децем­бра одба­ци­ла са Году­на пред­ње дело­ве 1. брд­ске бри­га­де. Непри­ја­тељ се са Году­на и косе југо­и­сточ­но од њега пову­као на Бре­зак. „Даље насту­па­ње ове коло­не, иако је пот­по­ма­га­на сна­жном арти­ле­ри­ском ватром са пред­њег поло­жа­ја Вели­ког Поља, било је зау­ста­вље­но јаком пеша­ди­ском и митра­ље­ском ватром са Бре­за­ка и арти­ле­ри­ском ватром са Кре­ме­ња. Арти­ле­ри­ја ове коло­не била је пла­си­ра­на на пред­њем поло­жа­ју Вели­ког Поља, а по зау­зе­ћу Году­на упу­ће­на су два брд­ска топа на запад­ни нагиб Году­на, те да пот­по­мог­ну даљи напад на Бре­зак. Лева коло­на, због тежег кре­та­ња по испре­се­ца­ном тере­ну и због при­ти­ски­ва­ња про­тив­ни­ко­вих оде­ље­ња са Каран­ског виса, задоц­ни­ла је да јед­но­вре­ме­но узме уче­шћа у напа­ду на Годун, те је успе­ла да овла­да десним кри­лом Году­на тек око 12 часо­ва. Даље насту­па­ње леве коло­не било је задр­жа­но сна­жном пеша­ди­ском и митра­ље­ском ватром са фрон­та десног кри­ла Бре­за­ка и деј­ством арти­ле­ри­је са Кре­ме­ња и Мали­ња­ка. Непри­ја­тељ се по изве­шта­ју коман­дан­та десног одсе­ка почео поја­ча­ва­ти на целом фрон­ту, а одсто­ја­ње изме­ђу стре­љач­ких стро­је­ва обе стра­не није било веће од 4 – 600 мета­ра.“ Напа­де Шума­диј­ске диви­зи­је ИИ пози­ва и Лим­ског одре­да зау­ста­ви­ле су сна­жним про­тив­на­па­ди­ма јаке непри­ја­тељ­ске сна­ге (три бри­га­де 18. диви­зи­је) са Оштри­це, Шиљ­ко­ви­це, Бре­за­ка и Мали­ња­ка.

Због сна­жних непри­ја­тељ­ских боч­них напа­да, неке једи­ни­це су се поче­ле отсту­па­ти. Лева коло­на није доби­ла одо­бре­ње да се пову­че због тога што је „непри­ја­тељ сна­жно напа­да и туче јаком митра­ље­ском и боч­ном арти­ле­ри­ском ватром са Мали­ња­ка“, већ јој је наре­ђе­но да мора одр­жа­ти запад­ни део Году­на.

У 16 часо­ва коман­дант десне коло­не је изве­стио да је „утро­шио сву резер­ву, да има вели­ких губи­та­ка и да митра­ље­зи не деј­ству­ју, јер су реде­ни­ци пра­зни, а низа­ча мета­ка нема; већи­на коман­ди­ра изба­че­но је из стро­ја, а непри­ја­тељ оби­ла­зи десно кри­ло.“

Од коман­дан­та Лим­ског одре­да сти­гао је исте вече­ри изве­штај да „до ово­га часа још се води бор­ба на целом фрон­ту са про­тив­ни­ком, који се нала­зи на пред­њим поло­жа­ји­ма Бре­за­ка. Непри­ја­тељ је јак око 4 бата­љо­на са јед­ном бате­ри­јом и са већим бро­јем митра­ље­за. Непри­ја­тељ над­кри­ља­ва моје десно кри­ло и пре­ма мом десном боку, а почео је и да деј­ству­је у мој десни бок. Има вели­ки број рање­ни­ка. Нема ко да их носи. Ако се вој­ни­ци упо­тре­бе, поса­да поло­жа­ја се сла­би. Рас­по­ла­жем само са јед­ним пре­ви­ја­ли­штем, а заво­ји­шта и нема. Лева коло­на Шума­ди­ске диви­зи­је ИИ пози­ва била је до пред мрак врло неак­тив­на, због чега је непри­ја­тељ пре­ма мом десном боку упу­тио изве­стан део сна­ге. Два митра­ље­за из 11. пука не деј­ству­ју, неис­прав­ни су. Јед­на непри­ја­тељ­ска чета код Јелен дола попра­вља мост на Мора­ви. Пола непри­ја­тељ­ске чете посе­ло је косу изме­ђу Ору­је­ви­це и Году­на. На Ору­је­ви­ци су наше две чете. Однос и ква­ли­тет одре­да пре­ма непри­ја­те­љу је несра­зме­ран. Фронт је суви­ше вели­ки пре­ма сна­зи“.

Бор­ба се води­ла без пре­ки­да и наиз­ме­нич­но на поје­ди­ним дело­ви­ма фрон­та. У току ноћи непри­ја­тељ је извео још један напад на десну коло­ну Лим­ског одре­да. „По изве­шта­ју коман­да­на­та коло­на бата­љо­ни су има­ли вели­ке губит­ке, а наро­чи­то у офи­ци­ри­ма. Чета­ма су коман­до­ва­ли под­о­фи­ци­ри. Утвр­ђи­ва­ње је ишло тешко, јер тру­пе тре­ћег пози­ва нема­ју пио­нир­ског ала­та. Попу­на муни­ци­јом извр­ше­на је брзо, сем код брд­ске брзо­мет­не бате­ри­је, за коју није било муни­ци­је ни у сла­га­ли­шти­ма. Бор­ба се води­ла и даље, но са пре­ки­ди­ма. Чвр­шћа веза са Шума­ди­ском диви­зи­јом ИИ пози­ва није се могла одр­жа­ти, јер је непри­ја­тељ зау­зи­ма­њем гро­бља у селу Јан­чи­ћу то оне­мо­гу­ћа­вао.“

Десна напад­на коло­на Шума­ди­ске диви­зи­је ИИ пози­ва води­ла је јаку бор­бу са непри­ја­те­љем на лини­ји Пра­њан­ска црква к. 416, сред­ња коло­на изби­ла је на Рује­ви­цу и запад­ну иви­цу Пра­ња­на, а лева је иза­шла под бор­бом на Гој­ну Гору. Ужич­кој вој­сци је пре­ти­ла опа­сност да фронт буде про­би­јен на прав­цу пре­ма Гој­ној Гори, због неу­спе­лог напа­да на јако утвр­ђе­ног непри­ја­те­ља на Оштри­ци. Насту­па­ње леве коло­не Шума­диј­ска диви­зи­ја ИИ пози­ва „ка Оштри­ци задр­жа­ва­но је јаком пеша­ди­ском ватром, а од 15 часо­ва непри­ја­тељ­ска хау­бич­ка арти­ле­ри­ја са Шиљ­ко­ви­це отпо­че­ла је да туче боч­но бор­бе­ни поре­дак (наро­чи­то лево кри­ло) напад­не коло­не, због чега се ово кри­ло поко­ле­ба­ло и одсту­пи­ло, али је поно­ва било повра­ће­но на сво­је место. Непри­ја­тељ је пре­шао у напад и при­бли­жио се десном кри­лу сред­ње коло­не на 500 мета­ра. Лева коло­на овла­да­ла је к. 787. Непри­ја­тељ је задр­жао на Оштри­ци око 3 – 4 бата­љо­на. У ова­квој ситу­а­ци­ји ова коло­на је извр­ши­ла два јури­ша на непри­ја­те­ља али без успе­ха, после чега се пову­кла на к. 787. Због вели­ких губи­та­ка код ове сла­бе коло­не (допун­ски пук од 2 бата­љо­на), коман­дант је изве­стио да ће тешко моћи овла­да­ти Оштри­цом“, са које би  непри­ја­тељ могао арти­ље­ри­јом да туче поло­жај Рује­ви­ца са леђа.

Срп­ски одред, који се кре­тао пре­ко Врн­ча­на ка Добри­њи успео је да овла­да Году­ном, али је непри­ја­тељ пре­ма овим тру­па­ма при­ку­пио јед­ну сво­ју бри­га­ду и са Бре­за­ка пред­у­зео кон­тра напад.

Пре­ма Шума­диј­ској диви­зи­ји ИИ пози­ва и Лим­ском одре­ду 3/4. децем­бра 1914. годи­не зано­ћи­ле су једи­ни­це 18. диви­зи­је на сво­јим напад­ним поло­жа­ји­ма: Сје­чи­на – Дуго Брдо – Оштри­ца – Шиљ­ко­ви­ца – Бре­зак. Ужич­ка вој­ска једва је одо­ле­ва­ла непри­ја­тељ­ским уда­ри­ма. „У току целе ноћи непри­ја­тељ је без­у­спе­шно напа­дао 10. пук на Пра­ња­ни­ма и к. 370 и 11. пук на Рује­ви­ци. Наш одред на Гој­ној Гори, пре­ма коме су три  непри­ја­тељ­ска бата­љо­на на јако утвр­ђе­ној Оштри­ци, извр­шио је два јури­ша, али без успе­ха. Напад је наро­чи­то оте­жа­вло деј­ство непри­ја­тељ­ске брд­ске хау­бич­ке арти­ле­ри­је. Непри­ја­тељ је целе ноћи напа­дао и Лим­ски одред на Году­ну. Пошто су Лим­ском одре­ду и одре­ду на Гој­ној Гори посла­та поја­ча­ња, то је бор­ба и јутрос 4. децем­бра про­ду­же­на на целом фрон­ту“. Непри­ја­тељ је поку­ша­вао да поти­сне срп­ске тру­пе са лини­је Пра­ња­ни – к. 370 – Рује­ви­ца – Гој­на Гора – Годун. Пета брд­ска бри­га­да напа­да­ла је у току ноћи коло­не Шума­диј­ске диви­зи­је ИИ пози­ва на Рује­ви­ци и код Пра­ња­на, после чега се оду­ста­ло од напа­да пре­ко Гој­не Горе. Два јури­ша леве коло­не на Оштри­цу зау­ста­вље­на су јаком непри­ја­тељ­ском боч­ном и леђ­ном арти­ље­риј­ском ватром са Шиљ­ко­ви­це и Бре­за­ка. На фрон­ту Ужич­ке вој­ске: 10. пеша­диј­ски пук ИИ пози­ва са 2 брд­ска топа упу­ћен је за напад од Трња­на Подо­ви­ма, а оста­так Шума­ди­ске диви­зи­је ИИ пози­ва имао је да пре­ду­зме напад са фрон­та Рује­ви­ца – к. 787 – Гој­на Гора – Годун – Зај­чи­ца.

Десна и лева коло­на Лим­ског одре­да  има­ле су зада­так да 4. децем­бра насту­па­ју пре­ко Бре­за­ка ка Шиљ­ко­ви­ци. Поред сна­жних напа­да у току јуче­ра­шњег дана на Рује­ви­цу и Гој­ну Гору к. 787 непри­ја­тељ је у току ноћи извр­шио још неко­ли­ко неу­спе­лих  јури­ша на Рује­ви­цу. Непри­ја­тељ је јутрос поно­ва отпо­чео напад са Шиљ­ко­ви­це и Бре­за­ка ка Году­ну, у наме­ри да обу­хва­ти оба кри­ла Лим­ског одре­да. Непри­ја­тељ деј­ству­је арти­ле­ри­ском ватром са Шиљ­ко­ви­це и Бре­за­ка у бок тру­па у Гој­ној Гори као и то, да му изгле­да да се Лим­ски одред повла­чи. Од 15 часо­ва води­ла се јака пеша­ди­ска и митра­ље­ска бор­ба на Гој­ној Гори.

Пре­ма Ужич­кој бри­га­ди на десној оба­ли Мора­ви­це, непри­ја­тељ је у току јуче­ра­шњег дана пре­ба­цио један бата­љон пре­ко Гугаљ­ског моста и зау­зео Гла­ви­цу, наспрам моста на Бје­ли­ци. Бор­ба на целом фон­ту запо­че­ла је непри­ја­тељ­ским напа­дом на десно кри­ло, а онда је покрет коло­на зау­ста­вљен јаком ватром. Са Оштри­це јед­на непри­ја­тељ­ска коло­на је кре­ну­ла доли­ном реке Лом­ни­це. Лева коле­на се с муком одр­жа­ла до дола­ска поја­ча­ња. По ула­ску 12. кадров­ског пука у бор­бу непри­ја­тељ је поти­снут са косе, где се нала­зи гро­бље села Јан­чи­ћа. Код леве коло­не ситу­а­ци­ја је била кри­тич­на, јер је била изло­же­на уби­тач­ној митра­ље­ској и арти­ље­риј­ској ватри са Кре­ме­на и Мали­ња­ка. У под­не 3. бата­љон 12. кадров­ског пука је кре­ну у јуриш и зау­зео Бре­зак. „Наше тру­пе су биле зау­зе­ле Бре­зак (к. 803), али због јаке непри­ја­тељ­ске уна­кр­сне арти­ле­ри­ске ватре са Оштри­це, Шиљ­ко­ви­це и Мали­ња­ка и испа­да непри­ја­те­ља јачом сна­гом, мора­ле су напу­сти­ти Бре­зак и пову­ћи се ка Году­ну запад­но од Ору­је­ви­це. Било је обо­стра­ног пушка­ра­ња.“ Без подр­шке оста­лих бата­љо­на, тру­пе тре­ћег пози­ва при пола­ску у јуриш биле су доче­ка­не јаком ватром, вра­ће­не натраг и поче­ле напу­ста­ти Годун. Непри­ја­тељ је у бор­бу увео резер­ву и 12. кадров­ски пук гонио јаком митра­ље­ском ватром и нанео му вели­ке губит­ке. Енер­гич­ним мера­ма тру­пе су вра­ће­не на поло­жа­је и уре­ђе­не, а понов­ни напад при­пре­мљен пеша­ди­ском и арти­ле­ри­ском ватром. Непри­ја­тељ­ски крил­ни напа­ди су одби­је­ни, а жесто­ка бор­ба води­ла се до мра­ка. Бре­зак није зау­зет јер се 12. пук са њега пову­као због сна­жног непри­ја­тељ­ског кон­тра-напа­да и јаке уна­кр­сне арти­ле­ри­ске ватре (са Бре­за­ка, Мали­ња­ка и Оштри­це). Коман­дант 12. пука тра­жио је, да се пову­че због откри­ве­ног бока, јер је лева коло­на Шума­ди­ске диви­зи­је са Гој­не Горе била поти­сну­та, али му је наре­ђе­но да оста­не на свом месту. Једи­ни­це Ужич­ке вој­ске су после мно­го поку­ша­ја и уз вели­ке губит­ке, поме­ри­ле фронт до лини­је: Пра­њан­ска црква – Рује­ви­ца – Годун. Одред је зано­ћио 4/5. децем­бра у виси­ни Году­на.

Арти­ље­риј­ска ору­ђа обје­ди­ње­на су под зајед­нич­ку коман­ду са задат­ком, да неу­тра­ли­шу непри­ја­тељ­ске топо­ве на Мали­ња­ку, пот­по­мог­ну напад на Јан­чи­ћа гро­бље, пома­жу леву коло­ну Шума­ди­ске диви­зи­је ИИ пози­ва у напа­ду на Оштри­цу, а са свим оста­лим топо­ви­ма да тучу Бре­зак и пот­по­ма­жу пеша­ди­ју у насту­па­њу.

За све вре­ме бор­бе код Лим­ског одре­да, лева коло­на Шума­ди­ске диви­зи­је ИИ пози­ва није се пома­кла напред и ако је пот­по­ма­га­на пољ­ским и брзо­мет­ним топо­ви­ма. Лева коло­не одсту­пи­ла је пред мно­го сла­би­јим непри­ја­те­љем, чија јачи­на није била већа од три чете. Повла­че­ње ове коло­не омо­гу­ћи­ло је непри­ја­те­љу да пеша­ди­ском и арти­ле­ри­ском ватром пот­по­ма­же сво­је дело­ве, који су се нала­зи­ли пред напад­ним фрон­том овог одре­да, наро­чи­то пред десним кри­лом.

Овог дана чете на Ору­је­ви­ци води­ле су бор­бу са непри­ја­тељ­ским изви­ђач­ким оде­ље­њи­ма, али без резул­та­та. Заро­бље­на су 74 непри­ја­тељ­ска вој­ни­ка и 5 митра­ље­ских коња. Одред је зано­ћио у бор­бе­ном рас­по­ре­ду.

Ни тре­ће­га дана, због непри­ја­тељ­ских про­тив­на­па­да, ситу­а­ци­ја се није про­ме­ни­ла. „Непри­ја­тељ је јутрос у 5.30 час. поно­ва отпо­чео напад са Шиљ­ко­ви­це и Бре­за­ка ка Году­ну и тежи да обу­хва­ти оба кри­ла Лим­ског одре­да, чије су тру­пе код Году­на. Бор­ба поста­је све јача.“ Одред је 5. децем­бра пред­у­зео јуриш на Бре­зак, али је био зау­ста­вљен јаком непри­ја­тељ­ском ватром. У бор­бу је уве­ден и 12. кадров­ски пук, па је одред зано­ћио у бор­бе­ном рас­по­ре­ду пред Бре­за­ком. Глав­ни­на Ужич­ке вој­ске пре­тр­пе­ла неу­спех у напа­ди­ма на 18. диви­зи­ју. „У току овог дана вође­на је јака бор­ба на целом фрон­ту тру­па ове вој­ске, на обе­ма оба­ла­ма Мора­ве. Због јаке уна­кр­сне арти­ле­ри­ске ватре и утвр­ђе­ног поло­жа­ја на Гој­ној Гори и Гор­њој Добри­њу наше тру­пе нису могле ни у току дана­шњег дана зау­зе­ти Оштри­цу и Бре­зак. Непри­ја­тељ­ски кон­тра напа­ди одби­је­ни су. Наше тру­пе одр­жа­ле су се на поло­жа­ји­ма: „Годун – Гој­на Гора (јужно од к. 787) – Рује­ви­ца – Пра­њан­ска црква.“ … Кад су тру­пе ове вој­ске пре­шле у напад, непри­ја­тељ се већ био гру­пи­сао, поло­жа­је утвр­дио и извео пољ­ску арти­ле­ри­ју и хау­би­це. Веро­ват­но, да је са ове стра­не наме­ра­ван напад ка Чач­ку.“ Лева коло­на, наста­вља насту­па­ње пре­ко Бре­за­ка на Шиљ­ко­ви­цу, одр­жа­ва­ју­ћи везу са десном коло­ном, а лево оси­гу­ра­ва­ју­ћи свој бок. По усме­ном спо­ра­зу­му са коман­дан­том И арми­је 10. пук, који је тре­бао да насту­па ка Подо­ви­ма, заме­ни­ле су тру­пе И арми­је. Тру­пе ће са сада­шње лини­је: „к. 370 – Рује­ви­ца – к. 787 – Годун – Ору­је­ви­ца“ пред­у­зе­ти сутра насту­па­ње пре­ма фрон­ту: „Зеле­ни брег – Душков­ци“.

Ужич­ке бри­га­де (око 6500 људи, са 2 митра­ље­за и 16 топо­ва), прва два дана била је у одбра­ни и изви­ђа­ла пре­ма Гугљу, Поже­зи, Ари­љу и Гучи. Пред њом је на пла­ни­ни Крста­цу била непри­је­тељ­ска 4. брд­ска бри­га­да и дело­ви 9. бри­га­де. Бри­га­да је 5. децем­бра кре­ну­ла у одлу­чан напад и одне­ла побе­ду у боју на Крста­цу. Бор­ба је била оштра и вође­на је цео дан. Под закло­ном магле десна коло­на је зау­зе­ла Гла­ви­цу, а лева, после пре­па­да јед­ног бом­ба­шког оде­ље­ња, Бело­ше­вац, па је непри­ја­тељ напу­стио Бели камен. Пред вече непри­ја­тељ­ске тру­пе пову­кле су се са добро утвр­ђе­них поло­жа­ја ка Поже­ги, тако да је спре­чен про­дор Аустри­ја­на­ца пре­ма Чач­ку. Чета у Кли­су­ри за одбра­ну мосто­ва оста­ла је тамо до даљег наре­ђе­ња. Непри­ја­тељ­ски губит­ци били су око 1200 вој­ни­ка и офи­ци­ра, од чега је  заро­бље­но 2 офи­ци­ра и 770 вој­ни­ка.

Сутра­дан се ста­ње попра­ви­ло и на десном кри­лу Ужич­ке вој­ске. Услед про­до­ра срп­ских тру­па пре­ко суво­бор­ске гре­де, гене­рал Поћо­рек је морао да пре­гру­пи­ше сво­је сна­ге и испра­ви фронт. Део сна­га из рео­на Пра­ња­на и Душко­ва­ца 6. децем­бра упу­тио је про­тив Прве срп­ске арми­је. „Пре­ко ноћи 5/6. децем­бра код непри­ја­тељ­ских позад­њих дело­ва на Гој­ној Гори (к. 705) нису при­ме­ће­не ватре после 22 часа, нити ма какво при­ку­пља­ње на пред­стра­жи. … Наре­ђе­но је коман­дан­ту десне коло­не, да одмах пошље патро­ле, те да изви­ди ста­ње код непри­ја­те­ља пошто се ника­кви покре­ти тога јутра код непри­ја­те­ља нису при­ме­ти­ли. … Патро­ле посла­те на Бре­зак дошле су у сукоб са непри­ја­те­љем на томе поло­жа­ју и изве­сти­ле, да је непри­ја­тељ вео­ма слаб. Одмах су посла­те целе чете у изви­ђа­ње, које су изве­сти­ле, да се непри­ја­тељ повла­чи пре­ко Шиљ­ко­ви­це ка Зај­чи­ци и селу Душков­цу.“

Коман­дант Ужич­ке вој­ске 6. децем­бра могао је да кон­ста­ту­је да „после тро­днев­них боје­ва пред Овчар­ско – Каблар­ском кли­су­ром непри­ја­тељ је од ноћас почео, повла­че­ње.“ Лева коло­на Лим­ског одре­да је са Году­на пре­ко Кре­ме­ња – Пехар­ског брда – Амба­ри­не упу­ће­на на Круп­ни­чи­ште. Десна коло­на, упу­ће­на од Бре­за­ка прав­цем Шиљ­ко­ви­це – Орни­це – Махов­ског брда, изби­ла је у 15.30 часо­ва на Сред­њу Зај­чи­цу и про­те­ра­ла митра­ље­ском и арти­ле­ри­ском ватром непри­ја­тељ­ске заштит­нич­ке дело­ве код гро­бља села Љути­це. Шума­диј­ска диви­зи­ја ИИ пози­ва и Лим­ски одред су после бор­би на Оштри­ци и Шиљ­ко­ви­ци изби­ли на лини­ју Зеле­ни брег – Сред­ња Зај­чи­ца – Јеже­ви­ца. У току дана заро­бљен је један лекар, један меди­ци­нар, пре­ко 200 вој­ни­ка и запле­ње­но 29 товар­них коња са арти­ле­ри­ском муни­ци­јом.

Шума­диј­ска диви­зи­ја ИИ пози­ва је про­ду­жи­ла насту­пањ­ре прав­цем Зеле­ни брег – Субјел – Ража­на, а Лим­ски одред прав­цем Сред­ња Зај­чи­ца –Туби­ћи – Црно­кос. Ужич­ка бри­га­да је 8. децем­бра осло­бо­ди­ла Ужи­це. Наред­них дана Ужич­ка вој­ска изби­ла је на Дри­ну. Шума­диј­ска диви­зи­ја ИИ пози­ва држа­ла је лини­ју Дебе­ло брдо – Рога­чи­ца, а Лим­ски одред одсек Рога­чи­ца – Баји­на Башта. Прва арми­ја, пову­кла је за собом левог сусе­да, Ужич­ку вој­ску и угро­зи­ла  поза­ди­ну Поћо­ре­ко­вих тру­па.

Ради­во­је Бојо­вић