Филмски и видео програм Уметничке галерије „Надежда Петровић“
ПОЕТИКА ПРИЗОРА
У понедељак, 26. новембра, у оквиру филмског и видео програма Уметничке галерије „Надежда Петровић“, представљен је филмски опус Николе Ђурића, сниматеља и и једног од најзначајнијих аутора екперименталног и алтернативног филма у Србији и на простору некадашње Југославије.
О филмовима Николе Ђурића говорио је филмски критичар и филмски теоретичар Иван Велисављевић, који је истакао да је Ђурић сниматељ огромног искуства, а да су његови филмови међу најбољим експерименталним филмовима насталим на овим просторима и да је он свакако један од најзначајнијих југословенских и европских аутора ‘ 70-их година.
– Филмове Николе Ђурића карактерише поетика призора, својеврсна поезија филмског језика, визуелност филмских слика, сажетост филмског израза и жеља да се види шта је са оне стране тих призора – истакао је Велисављевић и додао да је то врло знаковит развој филмског опуса од првог филма.
Први Ђурићев филм „Пошто нема Бога, све је дозвољено“ је колажног типа, састављен од низа фотографија о студентској побуни ’68. године у Београду. Филм ангажованог карактера, који је настао као рад деветнаестогодишњака, тек свршеног гимназијалца, који је пратио збивања на студентским протестима и бележио својим фотоапаратом атмосферу. Ово је један од првих филмова 
о студентским протестима, који на директан и ангажован начин, уз обиље рок музике, прати демонстрације, док су се оне одвијале на београдским улиицама. Након првог филма, аутор се склања од ангажованог контекста и све се више приближава поетици призора, која краси његове касније радове, све до филма „Ноктурно“, који представља збир снимака, насталих ’74. године и касније, све до последњих кадрова снимљених 2014. године.
– „Ноктурно“ је филм чисте музике, чисте поезије призора и садржи хаику стихове Владислава Бајца, за разлику од филма „Табула раса“, коју краси психоделичност израза, блиско повезана са рок музиком ’70-их година и контра културом, слободом и анархичним духом тог времена – истакао је Иван Велисављевић.
У каснијим Ђурићевим филмовима, „Сеоски пут“, „Самогласници“ и „Гавран“, постојала је другачија врста изазова и израза, која представља и неку врсту критике контра културе, карактеристичне за прва два филма и потреба да се на радикалнији начин, фиксираним филмским поступком, прикаже шта стоји иза призора и да на тај начин не добијемо само ефектну филмску естетику, већ и дубље значење које стоји иза тога. Ђурић сваки самогласник повезује са неком врстом филмског поступка, попут покрета камере, пејзажима, покушај да се визуелном снагом призора дође до синестезије, да вокали имају неко друго дејство сем језичког.
По Велисављевићу, филм „Гавран“ је ремек дело југоловенског експерименталног филма, са једним кадром заустављеним у покрету и све време имате доживљај да се он креће и у склопу са музиком и читавом визуелном експресијом јасно је каква је метафора гавран у филму. Филм „Сеоски пут“ је кратак и настао је као плод филмске радионице, једне од првих на овим просторима, камера у покрету која прати сеоски пут, бриљантан спој наменске музике и слике.
Говорећи о свом стваралаштву, Никола Ђурић је истакао да његови филмови у потпуности прате његов развој од ангажованих тема из света контракултуре, преко експерименталне фазе, до поетике призора из природе. Како се мењала музика коришћена у филмовима, тако се мењао и сам аутор, који себе не види као револуционара и не верује у револуцију, већ у еволуцију која пре свега уметношћу преображава свет.
Д. Д.
