ВЕРА У БОЉЕ СУТРА

Сам почетак деведетесетих и тих тридесетак година које су прошле, данас, из ове перспективе и након свега, чине се као стотине година. Није само прошло време, већ је у међувремену нестао читав један свет, са својим људима, вредностима, надањима… Један историјски период се завршио, очекивало се боље сутра, нада да идемо ка нечем бољем, а онда је дошао и распад државе и свега постојећег. Многи људи и они најбољи међу нама нестајали су много пре времена. Ово је прича о њима.

ДЕМО(Н)КРАТИЈА

Тема ове приче нису ни политичке странке, ни политика као таква, већ људи, наши, чачански, који су веровали у боље сутра и због тога прихватали нове обавезе и функције, верујући да могу помоћи, не себи и имати користи од тога, већ друштву које треба да закорачи у свет са више правде, слободе, истине. Сви од реда истински су веровали у то, а онда је стигло тешко и отрежњујуће разочарење. И поред тога што су им ставови, политичка уверења и странке били различити, они су били једно у својој наивности, жељи и нади да се све ипак може преокренути. Све је, међутим, било много теже и компликованије него што су могли претпоставити.

Михајло Бошњаковић, кустос и историчар уметности, запослен у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“, стамени Златиборац, био је портпарол једне опозиционе странке. Сувишно је и помињати да је Михајло просто био заљубљен у славну прошлост свог народа. Имао је јако изражену националну, али и демократску свест. Веровао је да бољитка нема без и једног и другог. Просто је боловао у души због поновног страдања српског народа и почетка распада државе, коју је обележио почетак грађанског рата. Михајло се политици препуштао са страшћу и вером, без икакве личне користи, желећи да се постојеће стање промени што пре. Тој жељи и вери препуштао се без остатка. Након једних од многих пропалих локалних избора, кад се чинило да је све готово и кад смо незадрживо тонули у мрак и пропаст, Михајло је преминуо на Божић од последица можданог удара. Није могао да поверује да народ не може да се супростави очигледној пропасти. Сахрањен је у родном селу на Златибору, где је ваздух чист, међу својим народом. Култура, уметност и бољитак свог народа су му заувек остали у срцу и као један никад до краја остварен сан.

Прве вишестраначке изборе, у децембру ‘ 90. године, обележила је појава бројних лекара и адвоката на листама многих странака. Неки од кандидата су се издвајали по томе што су потицали из породица, дедова и очева, славних солунских ратника, предратних народних трибуна, посланика, или су им се очеви за време рата борили на другој страни, али нису никад укаљали образ. Њихова деца су била због тога скрајнута и њихове каријере су имале ограничен домет. Владан Василијевић, правник, био је један од посланичких кандидата. Давно је био напустио родни Чачак, али он и његови саборци, веровали су да у памћењу старих Чачана још увек нешто значи име његовог оца Адама, такође правника, предратног политичара у оном давном, прошлом времену. Све је то било тачно и добро осмишљено, али у Чачку, оном са почетка ’90-их прошлог века, није имало пуно Чачана којима је значило име славног оца и сина са перспективном правничком каријером. Са распадом Југославије и крвавим обрачунима који су довели до њене пропасти, почињени су нечасни, гнусни ратни злочини. Владан је одлучно стао на страну правде, не гледајући ко је ко, успротивио се и одлучно и аргументовано говорио о нечовештву које је у све већој мери обузимало његову и друге нације. У тој борби за истину и правду, ишчилео је и његов овоземаљски живот, средином дведесетих, кад је постојало слабашно светло наде да ће се у Србији разданити и доћи бољи и срећнији дани. Нажалост, Владан то није дочекао.
Још једно часно име, налазило се на листи кандидата за посланике, када су се будући посланици бирани по већинском, а не по пропорционалном систему. Већински систем у први план није стављао партију, странку, већ име, личност народног представника. Име, које је нешто значило у народу, име које је гарантовало да нема преваре и обмане и помисли о личној користи и ћару, већ једино борба за народне интересе и боље, праведније друштво. За такве идеале др Деспот Пејовић, био је спреман и да страда. Ту седу часну старину, већ у годинама, дугогодишњег чачанског лекара, памтимо како је данима штрајковао глађу на тргу, желећи слободу и пуштање из затвора својих сабораца. Такав чин јединствен је до дана данашњег у политичкој историји Чачка. Како се и могло очекивати, то није било довољно у оно време за политички успех. И доктор Пејовић разочаран се повукао из политике, не дочекавши да се његови идеали остваре и у Србији раздани.

ЧАСТ И ОБРАЗ

Негдашње политичке прваке је красила правичност, оданост властитим политичким ставовима и вредностима у које се безпоговорно веровало, као и одсуство било каквог полтронства и подаништва политичким ауторитетима и шефовима странака из Београда. Један од таквих, без мрље у животу и краткој политичкој каријери, био је и Томислав Радовановић, познатији у вароши као Томо Јованка. Дуго година је радио у „Литопапиру“, где је и стекао пензију. Родом је био из Миоковаца, отац равногорац, страдао у рату. Међутим Томо, није био некакав острашћени националиста, не никако, имао је јасну националну свест, али је свим срцем веровао у демократско грађански уређено друштво. Постао је председник општинског одбора почетком деведесетих, са појавом вишестраначја и обнове рада политичке странке, која се угасила након Другог светског рата, са укидањем и других слобода, а обн овила свој рад након 45 година. Томова правдољуибивост, часност, вера у грађанске, демократске вредности, антикомунизам, били су познати и београдским негдашњим Брозовим дисидентима. Сви они, проф

есори, правници, писци, знали су Тома и била им је позната његова часност и извесна политичка мудрост. У кућу Тома Јованке, у Моравској, долазили су многи београдски страначки прваци, желећи да чују Томово размишљање и његов став по многим важним питањима. Томов дом је био прави слободни моравски универзитет, где се јасно и гласно говорило против тадашњег режима, где се сатима бистрила политика уз кафицу и ракијицу, у топлини дома и у једној посебној атмосфери, којој су поред Тома доприносили и остали чланови породице, једна дивна, душевна српска жена, промућурна, бистрог ума и без длаке на језику, ‘ал увек са мером, госпођа Мила, као и њихова деца, син Владимир и ћерка Марија. У ово топло опозиционо гнездо, свраћали су многи, неки по савет, неки на чашицу разговора, увек спремни да продискутују са Томом дневне политичке и друштвене теме.

Било је ту и жучних расправа, сучељавали су се аргументи, али никад тешких речи. Томови укућани, често нису држали страну оцу породице, имали су другачије мишљење, а он је то поштовао и није никад гушио. У разговор су се увек укључивали сви присутни, није било пасивних. Томо Јованка је, схвативши све и разочаран поделама у опозицији, али и у својој странци, убрзо престао да се активно бави политиком, али нису престале оне, тако занимљиве, а данас и готово незамисливе дебате о српској прошлости, данашњици и некој бољој сутрашњици. У Моравску су свраћали и чувени пофесор филозофје чачанске Гимназије и просветни инспектор у пензији, увек господствени, Александар Лале Јовановић Јаћим Милуновић, некада рецепционер у хотелу „Београд“, касније синдикални активиста, Бобан Бојовић, активан у локалном опозиционом политичком животу. Сви они и многи други волели су искреност, бескомпромисност и часност Тома Јованке и топлину његовог обичног и у исто време тако необичног дома у близини „Борчеве“ хале, места које заслужује да добије таблу, да је ту у време Милошевићеве најжешће деспотије функционисао и живео прави демократски грађански форум, где се слободно говорило о многим важним стварима. Прави дебатни клуб и место каквог више нема, као ни многих људи који су се ту окупљали са вером и надом у боље и слободније сутра.

РЕЧ ИСТИНЕ

Није случајно за крај остављена прича о једној дами, жени невероватне потребе за правдом и истином, лудо храбре Верице Бараћ, пре свега, зато што је она у политичком животу Чачка и Србије оставила изузетно дубок траг. Верица је била деведесетих и на самом почетку двехиљадитих општински јавни правобранилац у Чачку. У време бомбардовања, 1999. године, постаје активна антиратна активисткиња и неко ко се свим срцем залаже за вредности демократског грађанског слободног друштва. Жена невероватне енергије, елана и храбрости, појава која не да се не памти у Чачку, већ је јединствена у Србији, а са разлогом можемо рећи и на простору некадашње заједничке државе Југославије. Са првим данима тзв. слободе и након петооктобарских промена, Верица је уочила и рак ране младе демократије и друштва у транзицији – пљачкашку приватизацију, корупцију, неспособност друштва да се трансформише, да сачува институције система, односно да их обнови и постави на чвршће темеље, као и да друштво осуди све ратне злочине почињене у његово име. Била је част бити у њеној близини и бити њен сарадник и део малог тима који је веровао да су промене могуће. Желело се да се промене десе сад и одмах, без остатка и без компромиса. Нажалост, овако високо постављене идеале једва да је могла да прати неколицина оданих Верициних сарадника, али нико као она. Све то време борбе, која за Верицу није престала 5. октобра, јер је она увелико била у шестом, али готово потпуно усамљена, ову храбру жену, пратила је и тешка неизлечива болест и борба за живот. Верица је упркос свему раскринкавала бројне случајеве корупције, говорила на бројним трибинама као истински народни херој демократије и трибун и глас све више ојађеног радног народа, који не само да је изгубио право на посао и рад, егзистенцију достојну човека, већ је изгубио и право на глас и реч истине. Као и у време диктаторског режима, Верица је умела да прва стане пред кордон полиције, али и пред фабричка оберзбеђења, тражећи правду и право за обесправљене раднике, који су све више губили наду у боље сутра. Верица Бараћ је увек храбрила и подстицала на активизам своје одабране сараднике, махом много млађе људе од себе. Веровала је у младост и енергију и снагу која она носи, мада је чешће она сама била и храбрија и одлучнија од многих својих колега. Њена борба није наилазила на одобравање многих, пре свега, оних на власти и из система, али је све више освајала симпатије код обичних људи, а посебно након преране смрти. Касно као и увек, многи су схавтили њен значај и вредност, али готово нико није наставио њену борбу и став – ако желиш боље слободније и праведније друштво, мораш се свим срцем и свом снагом укључити и стати на чело колоне, време не чека и мора се деловати одмах. Промене не долазе саме, за њих се треба борити и слобода не пада у крило, као гњила крушка. Једна и јединствена била је Верица Бараћ, као и други поменути борци за боље сутра које никако да нам дође.

Душан Даријевић

Фото: ФБ Историја Чачка, Фонет