♥ СИТНИЦЕ КОЈЕ ЖИВОТ ЗНАЧЕ ♥
На Сајму “Креација и рукотворина”, одржаном пре два месеца у чачанском Народном музеју, велику пажњу посетилаца привукла је и Катарина Алемпијевић, која се бави израдом уметничких декоративних предмета, цртањем и осликавањем, користећи разне материјале, углавном комбинујући камен и дрво. Своју уметност је назвала “Модро и зелено”, јер су то њене две омиљене боје, а ова дела разигране и веселе маште можете видети и на њеној фејсбук страници.
– Колико је уметност ово што ја радим други треба да процене. То је нешто у чему ја уживам. Док смо деца, у руке узимамо оловке, цртамо, бојимо, имамо омиљену боју, али то се некако изгуби временом и престанемо то да радимо. Боје су јако лепе, људи их углавном усклађују са својим тренутним расположењем. Искористимо боје, свуда су око нас… Сваки човек жели да нешто промени на микро плану, који је клица ка промени нечег већег. Ја бескрајно уживам у томе што све видим на другачији начин. Храбрим људе који желе нешто да промене, да то и ураде. У почетку је мало потребно да би нешто лепо направили. Касније почињеш све да мењаш, од боје куће, која на тебе делује толико позитивно да устајеш сваки дан са осмехом. Све што радимо почиње на микро плану, од каменчића… па, небо је граница.
Ово је својевремено Катарина изјавила за наш лист, а недавно у топлом стваралачком кутку њеног дома, осликаном дугиним бојама, звуцима тихе музике и мирисом ликера од руже (који је такође њених руку дело), подсетила је да рођењем сви добијамо неки поклон од Бога, али некоме прође цео живот, а да дар Божји и не отвори. Ведра и насмејана зрачила је баш као и сунце последњих октобарских дана, а увек расположена за госте, по ко зна који пут причала је “биографије” њених декоративних предмета, од идеје и настанка, до задивљених погледа случајних, или намерних власника:
– Занимљива је причица која каже: “Све што имаш продај и купи задивљеност. Са том задивљеношћу изађи напоље и диви се једном једином листу који је остао на дрвету”.
ВАЖНА ЈЕ ПОСВЕЋЕНОСТ, И ЕТО ЛЕПОТЕ
Брачни пар Катарина и Александар Алемпијевић, познати чачански бубњар, до пре једне деценије бавили су се трговином, радили у ЦД шопу, она 14, а он 18 година. Продавали су, како кажу, и много тога о чему лично нису имали добро мишљење.
– Пресудна је била 2008. година, када смо схватили да тако не можемо даље и запитали се шта да радимо. Сале је увек био музичар у срцу, а ја сам од малена волела да сликам. Одлучили смо да почнемо да радимо оно што волимо. Сале је купио бубњеве, а ја материјал који је недостајао. До тада сам се бавила дводимензионалним ликовним делима, а онда сам схватила да ми је и то досадно. У свему што радиш стигнеш до неког свог максимума, а стагнација никада није права линија, већ линија која иде надоле. Сматрам да човек увек мора да иде напред. Пожелела сам да радим са различитим материјалима, прво на камену, а онда су уследили дрво, глина, као и комбинација материјала. Волим да истражујем и експериментишем са материјалима – каже наша саговорница.
Обоје воле природу, поштују дом, породицу, традицију, трајне вредности, па и инспирација за уметничко стваралаштво може да им буде све, читав универзум.
– Инспирација може да буде све око нас, па чак и оно што видимо на интернету. Наравно, не волим чисто копирање, довољно је да препознам добру идеју, али највише волим сама да их осмислим. Уопште у животу, а не само у стваралаштву, важно је схватити да је промена моћ, а људи то заборављају. Од одбачених ствари често пожелим да правим нове предмете, да им пронађем другу примену. Сваки предмет у себи има “патину”, енергију, нежност, мисли онога ко га је направио, руком помиловао, шмирглао…Кад виде икону људи осећају ону енергију коју је фрескописац имао док ју је стварао. Исто је и са осталим стварима у животу, на пример, кад жена спрема ручак… Кад неко ради посао који воли задовољан је собом, а и његови ближњи њиме. Све што радимо с љубављу мора да буде лепо и то људи препознају. Визуелни стимуланс је нешто на шта сви одговарамо. Једноставно, нико није равнодушан када види нешто лепо. Свако може да ослика камен, дрво, флашу, чашу, кутију, стари рам… Али, нема храбрости да покуша. Људи једноставно кажу – не знам да цртам. Како? Сви знају да нацртају листић, цветић… Важна је посвећеност, да све што радимо, радимо најбоље што можемо и ето лепоте – каже Катарина Алемпијевић.
ПОЧНИМО ДА ЖИВИМО СВОЈЕ ЖИВОТЕ
Нажалост, бављење туђим животима многе људе спречава да мисле о свом, који им се углавном не допада. Једноставно, свако би морао да ослушкује и чува себе.
– Питање је шта неко жели да плати? Човек има породицу, кредит, дугове, обзире, колеге и не може из свих тих обавеза да се “извуче”, да би учинио оно што највише жели, на пример, да се спусти параглајдером са Јелице. Због разних страхова, а нажалост најчешће због “рекла – казала”, одустаје и од једноставног сна. На пример, неко не иде на базен због вишка килограма. Не би требало да нас занимају људи ван нашег видокруга, а у њему су партнер, породица и пријатељи. Почнимо да живимо своје животе – ненаметљиво поручује наша саговорница.
Данас најчешће можемо чути незадовољне људе који се углавном жале и критикују друге, а реченице почињу са “морам”…
– То је огроман проблем друштва. Катарина и ја смо упознали људе који су се остварили кроз своје професије, али нису радили оно што су волели. Касније, тек у неком средњем животном добу, углавном када збрину децу, почињу да се баве оним што воле, да свирају, сликају…, и тек тада виде какве су таленте “затрпавали” у себи. Човек се буди и устаје мрзовољан, јер размишља о обавезама које му се не свиђају, лепоту новог дана и не види. А уствари требало би да види сунце, шарено лишће, које ће му измамити осмех… Сале и ја се трудимо да тако живимо. Нашли смо се пре 25 година, ја сам имала 17, а он 21 годину. Шта је дефиниција брака? За мене је да увек будем најбоља што могу према мом партнеру. У сваком односу, не само партнерском, можемо да добијемо много, уствари све што желимо, али потребно је и да дајемо, љубав, поверење, нежност, пажњу… да избројимо до десет, скувамо кафу… Треба да се трудимо да сваки дан остане посебан по нечему. Ми, на пример, волимо природу, да планинаримо, пливамо, ронимо… Свако може да ужива на плажи, уз флашу вина и поглед на море, реку… – причају Катарина и Александар и потврђују да живот може да буде леп, а да га ми људи често чинимо компликованим.
На крају разговора, Алемпијевићи наглашавају да сваки таленат треба неговати и развијати, и подсећају да у нашем граду има пуно занимљивих радионица, као и да родитељи треба да помогну деци да отворе Божји поклон, јер свако дете воли музику, да скаче, црта, пише… Свако је добар у нечему и то нешто је наш посебан таленат.
Н. Р.
