ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (33)
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.
САН О ВИШОЈ КЛАСИ
Филм „Национална класа до 785 ццм“, Горана Марковића, редитеља и сценаристе, снимљен је у пролеће 1978. године, а приказан је у зиму наредне године. Ове јесени, захваљујући рестаурираној дигитализованој копији, филм доживљава своју другу младост – приказује се широм Србије (Дом културе Чачак 26. октобар), у оквиру пројекта ВИП КИНОТЕКА. Аутор и сви остали актери филма у време настанка овог култног остварења југословенске кинематографије, нису ни слутили какву ће славу досећи.
Прави биоскопски филм и данас пуни сале питком, добро осмишљеном горко – смешном причом о Брани Флојду, аутомобилском возачу националне класе, који да би прешао у вишу класу, мора да победи на важној трци. Ово је аутентична филмска прича о једном обичном момку, двадесетосмогодишњаку „друштвеном паразиту“- како га отац зове, са београдске периферије, који не хаје много за друштвене и породичне конвенције оног доба, већ само мисли о предстојећој трци која му може обезбедити пролаз у вишу класу и остварење жељених снова. Сам назив филм, који јасно одређује класу у спортском аутомобилизму у ком се Флојд (Драган Николић) такмичи, поред тога одређује и социјалну и друштвену припадност главног јунака коју он жели да превазиђе. Прича о Флојду инспирисана је, пре свега, животом Бранка Балетића Фајта, познатог редитеља и пријатеља Горана Марковића, али и човека који је био активан у спортском аутомобилизму седамдесетих.
Убедљивости саме филмске приче и тркачких сцена на аутентичним локацијама – ауто-крос стаза поред старе циглане на Звездари, поред Балетића, допринели су и стручни сарадници, попут познатих наших аутомобилиста оног времена Павла Комљеновића (дублирао Флојда), Бранимира Перића Џоа, Марјана Кулунџића, Милорада Јакшића Фанђа и Душана Тешића (новинара). Сјајни сарадник био је и Миљенко Кљаковић, сценограф и без његовог доприноса „Национална класа“ не би изгледала тако „нашки“.
ДРУШТВЕНИ ПАРАЗИТ
Флојд, наш јунак и бунтовник против друштвених и породичних конвенција свог доба, страсни аутомобилиста, рели тркач, али и страсни љубавник, спава до подне и живи на очевој грбачи. Све се мења у понедељак ујутро, када му стиже позив за служење војног рока. Има 28 година и крајње му је време да иде у ЈНА, што би радо избегао. То му је више пута успевало, вадећи се на „студирање“ на разним факултетима, а сад му је последња шанса пријемни на глуми на ФДУ.
Дан креће препирањем са родитељима. Отац, месар, који прави добре домаће кобасице и увек брижна мајка, домаћицом, која га штити и брани од оца. Све се догађа у трошној, старој кући, негде на периферији, где видимо неизбежан спој старог и новог. Флојд креће у град и његова авантура почиње. Низ симпатичних сцена, Војни одсек, „Шуматовац“, ФДУ, Кинотека, Ушће, радионица мајстор Жилијена (Бора Тодоровића), Нови Београд – код Симкета (Ирфан Менсур).
ПУСТИ ТОН
Кроз низ смешних сцена, упознајемо Брану Флојда, лењивца и паразита, који једино живне кад је у питању аутомобилизам и предстојећа трка и жене. Добре душе, али лењ, паразит, не баш много образован, шармантан и са смислом за хумор, наиван, живи од данас до сутра. Упознајући Брану, упознајемо и његово окружење, „муљатора“ Папику (Воја Брајовић), који му помаже у избегавању – одлагању војске, Симкета дилера, диск џокеја, који воли младиће. Миле, рента бубрег (Богдан Диклић), усамљеник, добре душе, спреман да помогне у свакој ситуацији. Ту је млада „побегуља“ од куће, несуђена глумица, провинцијалка Сенка и њен другар, бескрајно симпатични, будући редитељ „Буњуел“. У свему површном и неозбиљном, сем кад су у питању трке, у друштву са Сенком и Буњуелом, откривамо и сав понор незнања Флојдовог, што се најбоље види у сцени кад гледају неми, култни филм Сергеја Езенштајна „Оклопњача Потемкин“, где наш јунак тражи да се пусти тон. У исто време глупаво и духовито, као и у низу других сцена, где Флојд притеран уз зид, тражи спас у властитом шарму и духовитости, извалачећи се из наизглед нерешивих ситуација, међутим, круг се сужава, време пролази.
У наизглед питкој комедији, каква су уоасталом била и друга, не само Марковићева остварења, већ и филмови његових колега из Прага, Карановића, Грлића, Паскаљевића, видимо и нешто друго. Видимо социјалне – друштвене разлике, да се до више класе, у формалном или у метафоричком смислу, тешко стиже без „муљања“, или без помоћи „виших слојева“, да љубави искрене и непатворене нема, да је све интерес. Откривамо и бројне неправилности у спорту, где није довољна „петља“, већ и много више од тога, да би се направио успех. Послушност и припадност „стаду“ су далеко боља гаранција да се стигне до жељеног циља, него слободан живот без формалности, какав жели Флојд, који ипак непрестано пристаје на компромисе. Као што Брана на свој начин опонаша свог узора Мартина Флојда, у исто време видимо и друштво које није спознало себе на прави начин и упорно жели да буде нешто друго и буде заједно са успешнима, којима уствари не припада и никада неће бити његов равноправан део.
ТРКА ОДЛУКЕ
Флојдова трка се не завршава са формалним крајем и дисквалификацијом. Он наставља своју животну трку, ступа у брак са Шиљом (Горица Поповић), дугогодишња девојка која не жели да буде у сенци једног „фиће“ и на брак са Браном Флојдом пристаје само зато што је остало у другом стању и жели да роди. Брана има своју рачуницу, жели да преко чика Моме, Шиљиног оца (Раде Марковић), дође до свог циља, више класе и „Алпине“ буџеног BMW-а. Али, од тога нема ништа, Флојд на крају губи све, све своје илузије, али добија нешто стварно и велико, добија искреног пријатеља Мила (Богдан Диклић), коме оставља на чување своју машину.
То пријатељсто и поверење на крају, где побеђују искреност и једноставност буди наду и одржава веру у људе и кад се чини да је све пропало. То је вероватно и разлог зашто „Национална класа“ живи пуним животом и дан данас. Та људска топлина којом зраче ови филмски јунаци, њихова доброта, једноставност и наивност и велика сличност са нама, али и носталгија за некадашњим Београдом, специфичним урбаним духом и његовим негдашњим житељима, жудња за оним што је имало душу је вероватно оно што и неке нове нараштаје привлачи овом правом биоскопском филму.
И на крају, нама Чачанима важан податак, Шиљину маму, Милицу, глуми Чачанка Ана Красојевић.
Душан Даријевић
