У УМЕТНИЧКОЈ ГАЛЕРИЈИ ОБЕЛЕЖЕНО 145 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
Драмским едукативним програмом из пројекта „Са Надеждом кроз време“, и својеврсним, хронолошки вођеним, историјским часом, у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“, у петак, 12. октобра, обележено је 145 година од рођења славне сликарке, утемељивача модернизма на овим просторима, болничарке и патриоте, Надежде Петровић (Чачак 1873 – Ваљево 1915). Ученици чачанске Гимназије су на тераси Галерије извели представу под називом „На првој јужнословенској уметничкој колонији у Сићеву“. Текст је за ову прилику поставио драмски уметник Владимир Јоцовић, а о садржају програма говорила је кустос Галерије Драгана Божовић. О историјату југословенске идеје говорио је ученик Стефан Перендија, а Марко Филиповић, о историји Надеждиног сликарства. Овај час приређен је у сусрет обележавању стогодишњице од формирања прве јужнословенске државе, Краљевине СХС, 1. децембра 1918. године. Гимназијалци су темељно издвојили догађаје и личности који су били интегрални део ове, више него вековне, идеје.
Значај драмског комада и прве уметничке колоније, коју је иницирала Надежда Петровић био је у антиципирању јужнословенске идеје заједништва, која је у мало село Сићево на југоистоку Србије, јула 1905, довела, поред српских, и уметнике из Словеније и Далмације. Пратећи иницијативе ондашњих интелектуалних елита о стварању заједничке државе и уметници су имали жељу да формирају заједничку, југословенску ликовну сцену. Веома питорескно су изгледале сцене из сеоског живота у који су се уселили штафелаји, умивање уметника Ферда Весела и Видовића „са студену сићевачку воду“, па мало „погаче и сира што је мајка пратила“, уз обавезан поздрав „помаже Бог“. Није изостало ни трагање за камењем Ивана Мештровића, који је југословенски идеализам оправдано прозвао „југословенска нада“…
Улогаме уметника и мештана Сићева играли су: Надежда Петровић била је Марта Крупеж 3/5; Фердо Весел био је Огњен Грујић 1/5; Емануела Видовића играо је Драгиша Ћериман 3/1;Ивана Грохара играо је Алекса Ђуровић 4/5; Рихард Јакопич био је Павле Лучић 4/5; Ивану Мештровићу свој лик је позајмио Александар Јелисавчић 4/5; Пашко Вучетић био је Матија Бојовић 1/5; врло аутентично, мештанку Стану играла је Софија Димитријевић 3/7; учитељицу је играла Кристина Бујошевић 3/7; Бору, Ђорђе Новковић 3/7; Смиљу, Магдалена Савић 3/7 и Борку,Магдалина Обрадовић 3/7.
За дивљење је јужњачки изговор, али и језици, наречја и акценти, које су савладали и врло самоуверено изговарали наши гимназијалци. Повратак у Надеждино време, у њене активности у уметничким удружењима и њен долазак у наше доба, постигнути су бираним костимима, дијалозима, сликама, хронологијом развоја и реализације, али и пропасти идеје југословенског унитаризма, која датира у тридесете и четрдесете године 19. века. Историја је показала да су Срби за ту идеју дали највише жртава, што овом приликом није заборављено.
