„СЛУЧАЈ ВИНЧА“, ТАБУ О СРПСКОМ „ЧЕРНОБИЉУ“

У Винчи, 15. октобра 1958. године у послеподневним сатима огласио се аларм за детекцију повишеног радиоактивног зрачења који је трајао дуже него обично. Група младих научника је приликом извођења експеримента осетила мирис озона… Убрзо су сви оболели од радијационе болести, за коју, наизглед, није било лека. Једино што је као могућност за њихове животе преостали било је да се у Институту „Кири“ у Паризу обаве експерименталне хумане трансплантације коштане сржи, прве у свету. Услов за то било је претходно наћи довољно грађана Париза, који би ризиковали сопствени живот како би помогли потпуним странцима… Судбине оболелих, љубав између једне пацијенткиње и једног француског лекара и склапање пријатељстава одвијају се далеко од очију јавности, чему доприносе и политички притисци…  Тако гласи резиме ове приче, а прича…

– Имаш ли снаге да даш оно што ти треба, или још више, да даш оно, зашта знаш да и теби треба и може да те угрози? У српском народу постоји пословица „Што треба у кућу, не даје се у цркву“. Колико смо ми као народ неосетљиви на туђу несрећу, колико смо у књижевности спремни да одговоримо на изазове неких траума?

Овим питањима, која је поставио књижевни историчар, професор др Александар Јерков, започело је у уторак, 9. окторба, представљање романа „Случај Винча“, лекара и писца др Горана Милашиновића (1958). Госте промоције, која је на сјајан начин осветлила једну интригантну причу, која је деценијама била табу тема социјалистичке Југославије, представила је Милкица Милетић, уредница Књижевног програма Дома културе. Роман о „српском Чернобиљу“ овенчан је ове године наградама „Троношки родослов“ и „Бранко Ћопић“. За књижевну публику, историчаре, науку и медицинске раднике, заиста, изазов.  Милашиновић, професионално лекар, потписује збирку поезије, прича и неколико роман, од који је роман „Лекар“,  не тако давно, представљен чачанској публици по истом позиву.

КЊИГА ВИСОКЕ МОРАЛНЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ

Професор др Александар Јерков, историчар књижевности је том приликом рекао: – Ја сам успео да будем потресен док сам читао овај роман. Ово је књига високо моралне инвестиције. Дар је воља добровољаца да дају оно што не знају колико и њима треба. Кад даш дар већи него што можеш да даш, ја то зовем „економијом морала“ и у тој „економији“ видим вредност ове књиге која има црту фељтонског романа. Горан Милашиновић је врхунски лекар, та сенка његовог медицинског живота је над њим, али он нас је у овој књизи поштедео свог медицинског хоризонта, тако да ово није медицински приручник, него једна приповедна интервенција, која говори о људским емоцијама, хуманости и прича једну парадоксалну и неразрешену љубававну причу…

ПАРАДОКС ДО ПАРАДОКСА…

Прошло је тачно 60 година од хаварије нуклеарног реактора у Винчи у којој је, због радијационе болести, први пут у свету извршена хумана трансплантација коштане сржи на шест младих људи и прва трансплантација икада урађена у свету. Колико је књига документарна, заснована на научним чињеницама?

–Случај Винча је тема којом се бавим већ десетак година. Говори о једном догађају који је истинит из 1958. године. Шест наших инжењера је озрачено у нуклеарном институту у Винчи, који је био један од водећих тада у свету, приликом експерименталног научног рада. Добили су радијациону болест од које би сви умрли да нису имали трасплантацију коштане сржи у Паризу, у болници „Кири“, од француских добровољаца. Мене је том догађају привукло највише неколико парадокса које сам видео. Први парадокс је то што се то дуго скривало, дуго се није знало, заправо, о чему се ради. Реч је о првој трансплантацији коштане сржи у свету урађеној на било ком органу на нашим људима. Други парадокс јесте што та трансплантација није успела. Кад погледате било где у неке научне историје, ви не видите да је то била прва трансплатација коштане сржи у свету, него она урађена десет година касније тако што су тад пронађени лекови против одбацивања, али у оно време нису постојали. Они који су обавили ту трансплантацију након десет година добили су Нобелову награду. Али, ипак,  захваљујући тој трансплантацији, која се води као неуспешна, они су, парадоксално, преживели. Два месеца је туђа коштана срж у њиховој крви правила одбрану, док се њихова није опоравила. Да су имали дозу отакву да не може да се опорави спонтано коштана срж, они не би преживели. На срећу, петоро их је преживело, нажалост, један није. Све су то били млади инжењери од 24 године. И, трећи, најважији парадокс је питање хуманости, а то је нешто што је мене највише заправо занимало и привукло. Француски грађани, који су дали коштану срж су били, заправо, обични људи, аутомеханичар, домаћица, један је био службеник… Били су позвани у болницу „Кири“, јер су били добровољни даваоци крви. Лекари су им рекли, двојица, Жаме и Мате: „Ми не можемо да гарантујемо да ће вађење из вашег тела бити за вас безбедно, можда ће неко од вас имати озбиљне компликације, можда ће некоме имати и фаталне компликације. Ми то не можемо да знамо. Али сигурно је да ће ових пет младих Југословена да изгуби живот ако то не покушамо“. И шест Француза је дошло. Они су написали у телеграму „дакор“ и дошли. То је све што ја о том догађају знам, сем имена француских добровољаца која су веродостојна, и њихова занимања. Све друго је у роману, заправо, резултат моје конструкције.

Какав је био Ваш мотив да пишете на ову тему, односно, коме ће она послужити?

–Моја жеља је била да на темељу тог догађаја покушам да размишљам да ли је та хуманост, која је била онда и која изгледа као јединствена, нешто што је иманентно људском бићу, и да ли би данас била, такође, таква иста, или не. Добровољцима се вадило тада пола литра коштане сржи, што није мало. Размишљао сам, која је то врста концентрисане добре воље и свести, колика је та енергија емпатије и хуманости, коју су ту људи тада имали. Таквих примера „луде“ хуманости  има и данас. Мислим да хуманост јесте нешто што је иманентно и што ће постојати увек, само своје облике мења и само што је то данас више нека, да кажемо, „хигијенска врста“ хуманости, којом ми штитимо свој комфор. Дајемо, помажемо другом човеку, али ако то није на рачун нашег комфора и наше безбедности. Тад се то није догодило и мислим да је генерално људски род просто постао све више егоистичан и еготимичан. Ми смо, заправо, као врста антропоцентрични. Волимо више људски род у односу на неживу природу, и превише уништавамо шуме, уништавамо природу, не ценимо, заправо, све друго што није човек. Али, између нас, унутар људске врсте су односи такви да има мало емпатије, мало тога што је хуманост. Ето, то су били моји главни мотиви и о томе сам размишљао и правио приче које се догађају. Роман је написан реалистичним стилом, намерно, да би изгледао фотографски, да би изгледао новинарски, али, заправо, ја о том догађају нисам знао ништа и моје информације су биле сасвим случајне. Наиме, пре 30 година, једна пријатељица која је радила у Винчи пронашла је дневник једног од оболелих из Париза…

Овим романом прикључујете се, на неки начин, епохи донорства органа, што се, по Вашем роману, видимо, догађало и пре пола века. Колико је хаварија  у Винчи била јавна ствар, шта се заправо догодило?

–Павле Савић је у то време био нека врста надзорног органа, дакле, не више директор, био је смењен са места директора, иако је основао Институт као научни град у коме су живеле читаве породице са свом инфраструктиром. Али, био је председник Савета факултета, који је имао ингеренције над Винчом,  и који је формирао државну комисију да испита узроке и један од њених закључака је да је био у питању немар, да је реч о људској грешци. Наравно, нису криви инжењери који су били погођени, него онај ко је организовао експеримент, али зашто? То је намерно направљено зато што тај реактор није био обложен заштитом да би мерења била што тачнија. Заправо, ишло се на што бољу науку, на рачун заштите. И после тог догађаја Бечка Агенција за атомску енергију, која и дан-данас постоји и која је главно регулаторно тело за ове догађаје, а формирана је годину дана пре тог догађаја, значи 1957. године, после Винче је издала своје прво наређење о заштити научника. Дакле, Винча је била преломни догађај у свету науке, иако је пре Винче тридесетак научника изгубило живот због радијационе болести. Њих двадесет је умрло у САД док су радили на пројекту „Менхетн“, правили су атомске бомбе које су бачене на Хирошиму и Нагасаки. После тога била је ова хаварија у Јапану, где су такође страдали научници. Од Винче постоји обавезна дозиметрија зрачења. Дакле, они су издали наређење о заштити, али, свеједно су, с времена на време, научници жртве радијационе болести. Али, оно што је битно, постоји лек од радијационе болести, а то је трансплантација.

ИНСИСТИРАНО НА АТОМСКОЈ БОМБИ…

А ко је одлучивао о таквим експериментима? Да ли је неко покренуо питање одговорности?

-„Номина сунт одиоса“ (Имена не треба спомињати ), ја не знам ко је то, али свакако је неко био одговоран. Неко, ко је био организатор експеримента. Ако ћемо да улазимо у то, онда треба рећи и да тај који је био организатор, инжењер, није био у сали у време кад се изводио експеримент, да је његова дужност била да буде ту са младим стручњацима и експертима, и да, заправо, није нико одговарао. У то време Тито је имао идеју да се у Нуклеарном институту у Винчи направи атомска бомба и то је био налог. Александар Ранковић је био председник Државне комисије за нуклеарну енергију, а посебно је на томе инсистирао Ђилас. Павле Савић је био јако љут и то је одбијао, сменили су га 1953. У Паризу је тада само у нашој амбасади живело десетак људи, питање је зашто је свест и хуманост „обичних“ француских грађана тада била већа од наших државних службеника, као и од људи у Институту за онкологију који су то знали.

Да ли сте, док сте писали овај роман, размишљали мало о бомбардовању 1999.? Постоји ли интеракција?

–Како да не. Свака врста озрачивања и свака врста радијационе болести је иста опасност, апсолутно. Све су то опомене за људски род. И кад се ради нешто у смислу науке, а поготову кад се ради у смислу разарања. Увек има те своје ефекте на невине људе, иста је ствар.

Зорица Лешовић Станојевић