Једно лепо путовање
ОД ДРВЕНГРАДА ВИШЕГРАДА И ПЛОВИДБА ДРИНОМ, ДО МОКРЕ ГОРЕ
Само у току једног летњег дана, невелика група Чачана, доживела је веома занимљиво путовање до Дрине и Вишеграда, задржавајући се, успут, у више лепих места са планинских превоја између Златибора и Таре. Раног суботњег преподнева обрели смо се најпре у Кустуричином Дрвенграду на Мећавнику, онда чекали око пола сата да пређемо нашем завичају најближу државну границу код Вардишта, па свратила до манастира у Добруну, задужбине Немањића из 14.века. Већ око подне на видику се указао Вишеград…
Уследила је шетња по граду, у коме сада живе углавном Срби, који је својим романом „На Дрини ћуприја“ овековечио наш једни нобеловац Иво Андрић. Наравно, прво смо се обрели на легендарном мосту, задужбини Мехмед паше Соколовића из 1571. године, кога су као дечака из једног од оближњех села одвели јаничари, да би потом и сам постао јаничар, па онда доспео до високох положаја великог везира. Дуг је 250, а широк десет метара, са једанаест камених лукова који су надживели векове. Издржао је и налете плаховите Дрине, као што се догодило за време поплаве 1896. године, када је за кратко ишчезао под водом. Вековима је био и једни прелаз преко ове реке, све док саобраћај није био пребачен на нови мост, изграђен у близини, 1987. године.
На обали нас је већ чекао мали моторни брод „Марија“, којим смо се возили око пола сата, пролазећи два пута испод лукова старе ћуприје. При повратку водич нам је скренуо пажњу на омалену, оронулу кућу између две вишеспратнице, на благој узвишици са леве обале реке. Ту је, како рече, живео Иво Андрић код стрине док је учио основну школу. Замишљамо како је сваког јутра радознали малишан бацао поглед на оближњу ћуприју, да би је касније својим романом учинио познатом широм света. Кућу је, рекоше нам, уместо да у њој буде отворен пригодан музеј, општина продала, а нови власник је, ко зна зашто, препустио зубу времена…
Уследила је посета још једном делу Емира Кустурице. На ушћу Рзава у Дрину, по његовој замисли направљен је град од камена, који је понео име Ива Андрића, са пригодним спомеником великом писцу. Спомен обележје има и Петар Петровић Његош, а од овогодишњег Видовдана, пред улазом у Каменград налази се статуе два загрљена блиска рођака, Мехмед паше Соколовића и Светог Макарија, оснивача Пећке патријаршије, са јасном поруком о стварном пореклу овдашњег становништва, касније раздвојеног различитим верским опредељењима.
После богатог ручка „Код Зоке“, кренули смо натраг. Због пријатног летњег дана била је то прилика да се посети још неколико занимљивих места. После краћег задржавања код границе, на програму се нашла и Мокра Гора. Прелепи предели пуни зеленила, бистрих потока и окрепљујућег планиског ваздуха, пратили су нас све до Јатара, железничке станице на легендарној Шарганској осмици, којом узаним колосеком крстаре возови вучени парним локомотивама, попут оних којима се некада путовало од Београда, преко Љубића, Ужица и Вишеграда до Сарајева и обале Јадранског мора. Пруга падинама Мокре Горе, од Јатара и кроз планински масив Шаргана, грађена је о 1921. до 1925. године. Воз назван „Носталгија“, као велика туристичка атракција, путује обновљеном трасом дугом 15,4 километра, са висинском разликом од 300 метара, читав сат, кроз 22 тунела и преко пет мостова. При томе, два пута пролази кроз исту географску тачку, па гледано из ваздуха има облик броја осам, по коме је и добила име.
Крстарећи овим јединственим парком природе стигли смо и до Белих Вода са предивном Црквом Светог Јована Крститеља, у чијем подножју жуборе извори хладне минералне, високооалкалне воде. Богомоља је подигнута у новије време на месту где су се некада окупљали и стари Римљани, посебно разни невољници, да би се лечили од чуме, слабовидости и других болештина. Легенда каже како је и жен , нероткиња, једног дубровачког трговца, крајем 19. века, после краћег боравка на овом месту добила двојке. У знак захвалности, прича се, подигнут је и прва црквица…
После сунчаног дана, предвече је пљуснула и киша, али је и она деловала благородно. Срдачно смо се поздравили са водичем Миланом Лазовићем из Бајине Баште. Презадовољне туристе из Чачка успут је, својим златним сјајем, пратио пун Месец. За непуна два сата већ смо били код куће.
Родољуб Петровић
