ЉУБАВ – ЛЕК ЗА САМОЖИВОСТ
Поводом представе „Размажени принц“, по тексту Жељка Хубача, режија Владимир Јоцовић, у извођењу Глумачке радионице Дома културе Чачак
За седамнаест година постојања Глумачка радионица Дома културе иза себе има 21 премијеру. Било је ту амбициозних представа, успешних и оних мање успешних, било је једноставно свега. Глумачка радионица је изнедрила и више од десетак девојака и младића који се данас професионално баве глумом. Један од њих је и Владимир Јоцовић, глуму дипломирао у Приштини, који се након паузе од пар година поново вратио педагошком раду под окриљем Дома културе и на велику сцену ове куће извео нову генерацију полазника Глумачке радионице.
Резултат вишемесечног рада је представа „Размажени принц“. И ова представа је, као бројне пре ње, имала добру и значајну подршку у професионалном раду техничког тима Дома културе (тон, расвета, сценографија, маска, костими), одавно уиграног и навиклог на овакве и сличне пројекте. Музику је и то веома солидно урадио гост из Београда Бојан Стојчетовић. Његови сонгови су дали представи потребну динамику и свежину, али и ублажили одређене недостатке. О квалитету драмског писца Жељка Хубача не треба претерано пуно говорити. Јоцовић је направио добар потез изабравши савремени комад за децу са јасном поруком да љубав побеђује свако зло, себичност, саможивост, уображеност, размаженост, пакост. Текст о земљи Веселији и краљу Веселину, који је са својом посебном животном тактиком изашао на крај и са злом претходног режима, али не може никако са својеглавошћу и инатом свог сина Матеја, кога тек љубав опамети и излечи од болести саможивости, актуелан је, али и некакав логичан наставак бајки на којима смо сви одрасли. Имало је ту још доста простора за сценско разигравање, које је изостало, за маштовитију игру светла и сенки, као симбола доброте и зла. Коректност и солидност постоје у свим битним елементима позоришног чина, али пуног размаха ипак нема, што не значи да се то не може надоместити уз евентуалну дуговечност ове представе. Недовољно су наглашене неке важне поруке текста, које су се дечијој машти могле пласирати и на невербалан начин, путем мноштва распеваних слика и других визуелних детаља. Јоцовић се определио за сигурна и опробана решења, на тај начин гурнувши младе глумце готово без икаквог искуства у „ватру“, где, без пуно ослањања на спољна помоћна средства, снагом свог глумачког израза и уз ефектне сонгове преносе поруке деци (највише је било оних предшколског узраста и млађих од десет година), којих је овом приликом било у великом броју, сала (683) није била пуна, али је била добрим делом испуњена. Представа која траје педесет минута је држала пажњу деце сво време, а млади глумци су добили и заслужени аплауз.
На крају, да сведемо салдо. Представа без иновација у позоришном изразу, сконцентрисана на поруку текста, са прилично усклађеном игром десеточланог ансамбла, где посебно треба похвалити Матију Бојовића, као убедљиви принц Матеја. А симпатије публике освојили су и Тодор Трифуновић, као Краљ Веселин, али и веома убедљива вештица Гроздана – Татјана Чкоњевић. Сасвим солидни су били и епизодисти у овој представи, са веома младим ансамблом. Представа је наменски рађена за најмлађе, који радо прихватају оно што препознају, тачке са играњем и певањем, као и разуздану дечју игру на сцени. Мање су заинтересовани за вербалне поруке. Деца која у овој представи играју улоге негативаца, временом ће вероватно научити ако остану у овом тешком послу, да се негативне емоције могу исказати и на други начин, сем хистеричном виком. Но, све у свему, коректно за почетак још једне сезоне Дома културе.
Аутор текста Жељко Хубач и директор драме Народног позоришта у Београду, присуствовао је премијери.
Д. Д.
