ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (27)
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.
УМЕТНИК ЈЕ ДИНАМА ДРУШТВА
Аутори филма „Сплав медузе“, Карпо Аћимовић Година, редитељ, сниматељ и монтажер и Бранко Вучићевић, сценариста, нису ни сањали, већ далеке 1980. године, кад је филм настао, какву су универзалну метафору створили, не само о свом и прошлим временима, већ и о овом данашњем у ком живимо. Слика „Сплав медузе“ (по којој је филм добио име), коју је насликао Теодор Жерико (1818 – 1819), класично је дело француског романтизма, изложено у Лувру. У време свог настанка, представљала је оптужницу француске постнаполеонске власти. Наиме, слика представља групу очајника, бродоломника на сплаву „Медуза“, након бродолома у грчевитој борби за живот. Нa сплаву влада канибализам, лудило. Од њих 147, преживело их је само 15, који се хране људским месом, својом крвљу у жељи да преживе. Једина нада им је брод у даљини. Можда су и аутори филма о групи авангардних уметника, лузера и авантуриста, који лутају селима и градовима Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, двадесетих година прошлог века у потрази за слободом, новим уметничким изразом, у новом времену, у блатној и у свему запуштеној земљи, желели те давне 1980 године, у којој је Југославија остала без највећег сина народа и народности, да оптуже тадашње државно руководство, које није знало камо иде бродом којим управља, што је довело и до каснијег бродолома.
Филм „Сплав медеузе“ може бити прича о пропасти – бродолому Југославије и грчевитој борби преживелих за неком надом, зе неким бољим животом сутра, али је исто тако и универзална метафора за читаву цивилизацију у овом тренутку, која лута након великог слома, тражећи тај трачак наде. Да ли тај трачак наде у данашњем времену, након свих бродолома може да пружи нова, савремена уметност и да ли она уопште има значај и смисао који је имала након Великог рата, у време јунака ове филмске приче, који су замишљали да уметник треба да буде динама друштва?
НОВО ВРЕМЕ
Након Великог рата, двадесетих година, негде у Банату у селу Петрову, где се десетлећима ништа не дешава и ништа не нарушава банатску блатњаву учмалост и заосталост, заглибиле су се две младе учитељице Љиљана (Владица Милосављевић) и Кристина (Олга Кацијан). Оне су жељне новог живота пуног изазова и авантуре, свега оног супротног месту и ситуацији у којој су се нашле. Чудо се и догађа, њихове „молитве“ су услишене. У село долазе уметници, Мишић (Борис Комненић), Алекса Ристић (Франо Ласић), Боривоје Лазаревић (Ерол Кадић), доводи их Љиљанин брат. Они су млади, пуни револуционарног жара и жеље да у новом времену створе нови свет, уз помоћ своје уметности и инспирисани Октобарском револуцијом. Сценариста Бранко Вучићевић, аутор сценарија за многе важне филмове „црног таласа“ и сарадник редитеља, попут Жилника и Макавејева, а уз то и врстан познавалац авангардних уметничких покрета, насталих након Великог рата, вешто је провукао причу о готово једином аутентичном југословенском и српском уметничком покрету какав је био Зенит. У филму су на луцидан, зналачки начин коришћени многи цитати твораца Зенитизма, Љубомира Мицића и Бранка Ве Пољанског, али и других надреалиста и авангардних уметника тог доба, попут Растка Петровића, Симе Пандуровића, Рада Драинца, Јосипа Тавчара, Драгана Алексића, али и Бертолда Брехта, Мајаковског и других. Вучићевић је само инспирисан Зенитом и авангардом, стварајући аутентичну атмосферу испуњену генијалним дијалозима, који су свевремени и који имају пуно значење и истинитост и у овом времену. Неке од парола, које током филма „испаљују“ уметници су и „уметник је динама друштва“, „балканска уметност није утопија“, до оне чувене “ још ће се европска лепотица удати за балканског барбарогенија који ће је оплодити“. Ове генијалне пароле, прати и тачан увид у опште стање српског друштва, које не мењају никакве револуције, попут констатације о српском револуционарству. Наиме, један од јунака овог филма, након разочарења, због издаје блиског сарадника, свом колеги и пријатељу прича шта је то бунтовништво и револуционарство у Срба. „Никола Пашић у младости је са великошколцима демонстрирао против некаквог реакционарног позоришног комада, који је подржавала тадашња власт. Демонстранти су своје незадовољство изражавали тако што су дували у пиштаљке од шећерлеме. Кад су дошли жандари, скрцали су и појели пиштаљке и свима добро, осладили су се и били револуционарни у исто време“. Говорник своју причу завшава речима – свако има своју цену и и свако од нас чека свог купца да га припитоми, а његов пријатељ, збуњен и бесан одговара – никад.
ПРОТИВ СТАРЕ МАЛОДУШНОСТИ
Све време млади бунтовници, уметници и револуционари, са својим пратиљама и удружени са снагатором, циркузантом и преварантом Дивом Жиндаршичем и његовом ортакињом, на свом револуционарном путу, на ком су удружили снагу и нову уметност, мислећи да је то довољно да мењају свет, суочавају се са малодушноћу, апатијом оних (радници, сељаци), на чији револуционарни потенцијал рачунају. Њих не занима ни нова уметност, ни револуција, само лака забава и пун стомак. Џаба су ту питања „Зашто ваши жуљеви нису дијаманти, или динамити?“ Неумитна је истина коју изриче индустријалац (Миодраг Радовановић), препознајући пропагандни потенцијал код Боривоја Лазаревића, једног од уметника из трупе – уметник ако не жели да тапка у месту, мора рекламирати или индустрију, или револуцију. Данас није време за оно друго.
А да ли је са нама данас и у овом времену другачије?
ЧУДНО ЈЕ ЖИВЕТИ, ЧУДНО ЈЕ НЕ ЖИВЕТИ
Уметници на својој турнеји, односно на путу спознаје где са ким и у каквом друштву живе у земљи, где на све стране кљуцају кокошке и рију прасци, а три четвртине становништва машином сматра шибицу и где ником није стало до њихове уметности, а велики свет је далеко и увек спреман само да покраде идеје генијалаца са периферије и маргине живота, долазе до истине о себи и другима. Све је реклама, пропаганда и лаж, све је велика превара, али у исто време велико чудо и непознаница. Уметници, авантуристи се путем осипају и ближе свом крају. Један од њих у очају изговара – ако сам ја у овој земљи последњи грађанин, онда је она за мене последња земља.
На крају остаје само помиритељско сазнање – чудно је живети, чудно је не живети, сазнање у ком истовремено има и мирења са судбином, али и оне наде очајника на сплаву „Медуза“, живот је ипак и велик и живот је све.
Занимљиво је и то да је овај филм права истинска југословенска продукција, продуценти из Србије и Словеније, а стварали су га уметници из Београда, Љубљане, Новог Сада, Загреба. Поред изузетних, Године и Вучићевића, ту су и изванредни глумци, али и сјајна музика браће Вранешевић. Исте 1980. године на Пулском фестивалу, појавилису се и филмови „Ко то тамо пева“ и „Петријин венац“.
Душан Даријевић
