О ВРШЊАЧКОМ НАСИЉУ ИЗ РАЗЛИЧИТИХ УГЛОВА(6)
Да ли је насиље присутније у школама од када се о томе више говори у медијима и све чешће приказују мучне сцене дечијих туча? Поједини наставници сматрају да јесте тако. Можда је то и разлог због чега понекад и родитељи од уобичајених размирица међу децом, направе много тежи проблем, уместо да разговарају са њима и посвете им неопходну пажњу.
Одрасли, посебно најближи, родитељи, старији браће и сестре увек су узор најмлађима. Деца су склона да прихватају њихове начине понашања, без обзира на то да ли су прихватљива у друштву или не. Врло често тога нисмо свесни, посебно када псујемо и омаловажавамо друге људе.
– Мислим да родитељи морају више пажње да посвете својој деци. Они од малена морају да науче шта би требало да раде, како да се лепо понашају и опходе према својим друговима, наставницима, старијим особама. Посебно морају знати да никако не смеју да измишљају свакакве приче и да увек себе представљају као жртву у мањим или већим инцидентима који се дешавају у школи, на спортским теренима, у игри са другом децом. Није добро решење вратити истом мером на увреду, или било какву чарку. То нас доводи у још већу невољу, а повремено и у безизлазну ситуацију – каже наставник физичког васпитања у једној чачанској основној школи.
Према његовим речима, већина деце у школи одлично зна како да се културно понаша и опходи према млађим и старијим људима у свом окружењу. Проблеми су углавном настајали када родитељима испричају поједине догађаје, преувеличају их, окрену у своју корист и тада настане права заврзлама. Онда пишемо извештаје, најобичнија размирица претвори се у врло озбиљну ситуацију. Као по неписаном правилу, настану и неспоразуми између наставника, родитеља, директора. Зачарани круг у коме више ништа није јасно и свако прича своју причу, без имало објективности.
– Онако како морају да знају да се културно понашају, да не измишљају и преувеличавају поједине догађаје и врло често од себе праве жртву, тако би требало да буду свесни да и они све у животу морају да заслуже и зараде, посебно оцене. У школи уредно водимо педагошку евиденцију о томе колико је дете знало, о његовом понашању на часу. А како може да буде на крају школске године, када дође време за закључивање оцена! Зато у свом одељењу примењујем строго правило. Детету само једном за четири године може да буде поправљена оцена. Чак и из владања! То је предмет, као сваки други. Дешавало се да поправљамо оцене из владања вуковцима, а поједини су знали да се побију, не понашају се културно, не поздраве наставнике, када прођу поред њих… А онда изађу из школе са Вуковом дипломом, што није добро за друштво, посебно за просвету. Сигуран сам и да деца, посебно основци, не морају све да знају. Уколико старији гледају ријалити програме, пратиће их и они. У таквим садржајима свашта виде што није примерено њиховом узрасту, често не разграниче добро и лоше. Слушају песме скандалозног текста, чак и они најмлађи – подсећа наш саговорник.
КО ЈЕ СТАРИЈИ?
Свакодневних чарки, повремених туча, увек је било у школама. Већина генерација је на било који начин учествовала у таквим догађајима. Наш саговорник сматра и да су се некада све спорне ситуације много једноставније решавале. Знало се ко је старији, ко млађи, није стварана велика помпа од сваког задиркивања, или уобичајеног дечијег ривалства. Људи све више слушају о томе, а онда се догоди да сваку мање или више спорну ситуацију означе као насиље. Док се још увек боримо са злим језицима, задиркивањима, гуркањима, па и песницама, јавио се још тежи проблем – злоупотреба савремених информационих технологија, односно интернет насиље.
– Злуради коментари дечјих фотографија доводе до тако тешких ситуација, врло често полиција мора да реагује. Најгоре је што ми наставници нисмо адекватно обучени да реагујемо када се тако нешто догоди. Једино што сам као разредни старешина могао да урадим је да забраним употребу мобилних телефона у школи, не смеју да га користе на одмору и у школском дворишту. Толико бар могу да урадим, шта раде ван школе, не могу да контролишем, о томе морају родитељи да воде рачуна – закључује наш саговорник.
ЗЛОУПОТРЕБА ИНТЕРНЕТА
За појаву вербалног, физичког и насиља на интернет у школама најпре реагују тимови за заштиту ученика од насиља, злостављања и занемаривања. Њихова улога је превасходно превентивна.
– Тим реагује у свим случајевима физичког и вербалног насиља и када се оно прошири на друштвеним мрежама. Дешава се да деца пишу увредљиве поруке, реагију родитељи, а на нама је да благовремено спречимо веће последице. Не ретко, непримерне преписке започну два ученика, онда се остали придруже – каже Милко Иконић, директор Основне школе ”Вук Караxић”. Колико год постајао све озбиљнији друштвени проблем, није толико немогуће спречити, или бар ублажити насиље.
– Много тога носимо из куће. Чини се да су деца све више презаштићена. Понекад родитељи покушавају да заташкају све што није добро, али кад-тад то изађе на видело. Зато морају више времена посветити деци, стално их учити шта је добро, шта није, како да се понашају према својим вршњацима и старијима. Када је реч о мобилним телефонима – знају се правила. Не сме се користити на часовима и у школском простору. Али, све теже се боримо против коришћења мобилних телефона – напомиње Милко Иконић.
ДУХОВНА ПОУКА
Била је овде докторка из Битоља. Има једног сина. И мужјој је лекар. Сина је уписала на факултет, неће да учи. Троја кола је већ упропастио. Слава Богу да је упоште жив. И сад опет тражи да му купе кола. Каже она: ”Дођем ја са посла, видим, он хвата оца за гушу и тражи паре. Па се онда окрене на мена, и исто тако. Пита ме сирота штад а ради? Кажем јој: ”Никога осим себе не можете кривити за то. Јеног сина сте имали, чинили сте му по вољи, кад је био мали, а сад више немате могућности. Али он неће да зна за то. Он само тражи да му се чини по вољи, јер сте га тако научили. Због тога су наша деца самовољна. Они нису способни за живот, за себе, а камоли за друге…
Отац Тадеј
