ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (24)
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.
НИ ТАМО НИ ОВДЕ
Редитељ Живојин Павловић на свом трновитом пут у освајању што више уметничких слобода у некадашњем југословенском социјалистичком друштву и кинематографији која је у зависности од дневно политичких потреба, некад дозвољавала више, а некад мање уметничких слобода „корифејима“ тзв. југословенског „црног таласа“ умеоје и да прибегне и лукавству, кад је требало и кад се морало. Када су државни цензори у Србији спроводили строгоћу према непослушним и бунтовним филмашима, Павловић је „бежао“ у литературу, писао веома успешне, читане и награђиване романе, или је своје филмове покушавао да реализује у мирнијим околностима и толерантнијој средини за његове идеје, а то је била Словенија. Некад му је полазило за руком и да споји филм и литературу, као у случају филма „ЗАДАХ ТЕЛА“ (1983). Роман је овенчан НИНОВОМ наградом за најбољи роман, а касније доживео и филмску адаптацију. Сценарио су написали Живојин Павловић и Слободан Голубовић Леман.
Овај филм данас, можда има и много веће тежину и значај, због низа друштвених околности, него у време када је настао и кад је добио чак четири Златне арене у Пули.
Ово је прича о средовечном машиновођи Бори, Србину који годинама живи у Словенији, где има и породицу, али нема утврђен идентитет, није ни тамо, а ни овде. Стицај бројних околности, на крају Бору суочава са самим собом, који на крају збуњен након почињеног злочина бежи уз пругу, која симболички представља живот, а и могоћност повезивања два света, где филмски јунак у ни једном од њих није до краја, већ некако напола и са једном ногом.
Ово је уједно прича не само о оним људима, који су давних ’60-их и ’70- их из Србије и Босне и Херцеговине отишли трбухом за крухом у тада напреднију по свему југословенску Републику Словенију, већ и о многима који данас под потпуно другачијим друштвеним околностима траже бољи шивот у сада самосталној држави, чланици Европске уније, а некада само једној од југословенских република.
У ПОТРАЗИ ЗА ИДЕНТИТЕТОМ
Главни јунак ове приче Бора Словенац (Душан Јанићијевић) је машиновођа стално на путу између Словеније и Србије, вози локомотиву и често је одсутан од куће и породице у Словенији. Он и није свестан да је његов идентитет двојак. Да је са једне стране оно што је понео из родне груде, све врлине и мане нашег човека, а да је са друге стране у међувремену попримио и многе одлике средине у којој живи: џентлменство, заштита слабијих, пажња према комшијама и колегама. Разапет је између својих жеља и страсти, али и обавеза према породици, за коју никад не налази довољно времена што и доводи до конфликта временом, неразумевања са супругом и старијим сином. Бекство од куће и места где му је прави дом, али где се не пропушта прилика да му се „набије“ на нос да ту није ништа његово и да је дошљак, рађају у њему потребу да побегне, да бар негде буде свој, оно што јесте, са себи блиским људима, а не у окружењу породице, од које се отуђио, или се и она на неки начин отуђила од њега. Комплекси, фрустрације, Бору усмеравају на другу страну, не ка љубазним и финим Словенцима, већ колегама из Београда, попут Панча (Раде Шербеџија), разбарушеног певача мексиканских песама, бекрије и страсника, сировог, суровог и нежног у исто време и његовог брата (Зијаха Соколовића), искомплексираног, завидног и пакосног у својој немоћи увек способног да друге „уједе“ и завади. Бору мами слобода којом зрачи Панчо, али му је исто и одвратна његова грубост и насилност према бившој супрузи Милки (Љиљана Међеши). Тај сурови, распевани и разбарушени свет уз пругу, насилан и злобан, привлачи и истовремено плаши и збуњује Бору. Ту се некако осећа свој на своме, али само привремено.
НАСИЉЕ УЗ ПРУГУ
У том свету који је преко ноћи открио, Бора проналази дух слободе и необавезности, који му одговара и који му је потребан, као ослобођење од окова цивилизованости одговорности у средини у којој живи и има породицу, али се ипак осећа не прихваћеним до краја и странцем, више због својих предрасуда и комплекса, него што то сам живот намеће. Жели бекство од обавеза, лицемерја, одговорности, али и у томе је некако до пола. Жели да помогне старијем сину да се запосли, али и жели да буде свој и живи свој живот који проналази уз београдску приугу. Сем слободе и разузданости, код нових пријатеља открива и сконост насиљу, превари, злобу и пакост у оскудном, сиромашном окружењу. Све је то далеко од сређеног и цивизованог живота коме је припадао, од уређених односа међу људима са којима је живео. Ипак га мами онај страсни и разуздани живот у ком види слободу, али не налази мир и спокој.Панчо је на један начин драг и симпатичан човек, шаљивчина и лафчина у друштву, али опасан насилник у приватном животу, неко ко може да силује своју бившу жену, због тога што не жели више живот са неким ко је неодговоран и ко не разуме њене жеље и потребе, да се скући, да има дом и децу да има сигурност, пажњу и заштиту, али и да може да брине о старом оцу. Сцена силовања, је једна од најкарактеристичнијих сцена насиља према женама и насиља у породици у историји југословенског филма.
НАСИЉЕ КАО НАЧИН ЖИВОТА
У оваквим срединама нису само мушкарци насилни, што се на крају и окончава злочином, на насиље су приморане и жене да би се заштитиле. Милка металном цеви разбија Панчу главу, да би се ослободила његове насртљивости. И сам Бора на крају, опустошене душе, испровоциран, али и суочен са истином и разапет између жеља и могућности, оног што и јесте и оног што би желео да буде, а у ствари без јасне свести, ко је и шта је и шта жели у животу у стању пијане махнитости на свадби Панчовог брата, ножем избоде Панча. У овим нашим крајевима све почиње и завршава се насиљем и љубав и пријатељста и живот.
КОШМАР
Бора у свом кошмару, жели да побегне од проблема, од неверне жене која га ипак воли, или само жели сигурност и сталну присутност мушкарца за кога се удала још као млада девојка, сина бунтовника, који није склон раду, али воли да ленчари и своју слободу налази у криминалу. Најтежи ударац за једног оца је сигурно сцена коју Бора проживљава, кад из воза којим се враћа за Београд види сина кога поред пруге гони милиција и то управо у тренутку, кад у у вагон ресторану за шанком говори конобар, да наши људи нису срећни у туђини, да многи заврше у затвору огрезли у криминалу. Бора живи са Милком и очекује дете са њом, али једноставно не може да заборави ни своју словеначку породицу. Разапет је између емоција, обавеза и одговности, разума и срца у таквом кошмару, бира најгори излаз, насиље као начин побуне и бекства.
ЕПИЛОГ
Много таквих Бора има и данас, који негде у туђини нису начисто са собом, нису ни тамо ни овде. Многи од њих нису спремни да прихвате истину о себи и свом животу и да створе нови идентитет у новим околностима. Многи су остали на пола, некако недовршени и радо беже у лажи у носталгију за старим крајем коме одавно не припадају у национализам и величања неких измишљених прича о свом народу у које и сами не верују. Они који су све то могли да превазиђу, а нису се одрекли срца, а ни рационалности и здравог разума и помирености са животом, живе неки нов и испуњен живот. Осећање мере је и у овим осетљивим стврима преко потребно.