КАКО РЕЧИ ОСТАВЕ ”РУПЕ” У СРЦУ

О ВРШЊАЧКОМ НАСИЉУ ИЗ РАЗЛИЧИТИХ УГЛОВА (3)

Вербално насиље, зачетак сваког другог вида малтретирања је најучесталије у школама, породицама, свим другим друштвеним збивањима. Пошто углавном оставља далекосежне последице, проблем је који захтева велику борбу, свакодневно ”тренирање” мозга и језика, не само деце и младих, већ понајвише одраслих. Већина родитеља, рођака, пријатеља су узор најмлађима…

 ИСКУСТВО

”Медицина из године у годину напредује, сада носим контактна сочива, али када сам била мала носила сам наочаре за вид. Са пет или шест година су моји родитељи приметили да не видим добро и одвели су ме на преглед. Осим диптрије, дијагностиковано ми је успавано лево око, због чега сам на њега слабије видела, слике су биле тамније и мутније. Да болест не би узнапредовала, носила сам фластер на десном оку, да би се лево ’пробудило’. И тако седам дана у недељи, од ујутру до увече. Била сам тада у предшколском, нисам имала много пријатеља, али у том узрасту нисмо много знали о повређивању других људи. Прави проблеми су почели у основној школи. Моје одељење у млађим разредима је било сложно, сви смо се дружили и нико никога није исмејавао. Али, у другим одељењима није била иста прича. Сећам се добацивања, вређања, збијања шале на мој рачун, не само у школи, већ и на клизању, санкању, у играоницама. Те речи: ’Јадна мала, ћорава’, сваки пут су остављале све већу и већу рупу у мом срцу…

Недавно сам наручила нова сочива и требало је месец дана да стигну у Србију. Нисам више могла да носим стара, јер су била доста оштећена, што је значило да ћу месец дана морати да носим наочаре док сам у школи. Седела сам тако пар сати, свега се присећала, плашила се да се прича не понови. Скупила сам снагу и дошла у школу, када је скоро цело одељење почело да ми прилази. Говорили су да ми наочаре много лепо стоје, распитивали се где сам их купила и колико сам платила. Тада сам први пут схватила колико сам срећна што сам дошла у тако добро одељење. Иако они не схватају колико ми је тај тренутак значио, бићу им вечно захвална…

Читала сам исповест једне жене која је у детињству имала велику диоптрију и носила наочаре са дебелим стаклима. Био је један дечак који ју је стално малтретирао и задиркивао. После двадесетак година, жена је чула да је тај човек добио ћерку која је рођена слепа”…

Ово је тек део искуства једне ученице, сада средњошколке. Типичан пример исмејавања због физичког изгледа и здравствених проблема, на шта је готово немогуће утицати. Што је најгоре, њена прича о искуству са вербалним насиљем ту није завршена. Наставила се, само у другом облику.

”Како сам расла, прелазила у више разреде, било је задиркивања, али сам научила да не обраћам пажњу и да ако ме повреде, то не показујем. Али, настао је нови проблем. Од малена сам имала другарицу са којом сам се највише дружила, биле смо у истом одељењу. Нећу да кажем да ми је била најбоља другарица, јер није – била ми је сестра. Особа са којом сам се најбоље разумела, подржавала, заједно смо преживљавале најлепше и најтеже тренутке. Тада сам се добро слагала са одељењем, али њу су задиркивали да је ’залепљена’ за мене, да смо повезане пупчаном врпцом, све што су могли да смисле у тренутку. Стално сам се љутила и увек је бранила, она је плакала и придавала томе велики значај, иако сам је молила да не обраћа пажњу.  И мене је све то много повређивало, нисам схватала у чему је проблем, али се видело када се неко ’храни’ туђом несрећом… Одлучила је да се окрене другом делу одељења, оним ’популарним’, покушала је и сама да постане део њих. Није више могла да поднесе стална задиркивања. Али, није успела! Одмах су нашли други разлог да је задиркују… Био је почетак школске године, сви су се поделили у групице, свако против свакога. Као на ратном пољу. А ја, остала без особе која је била моја ’друга половина’, моја сродна душа. Сваки дан сам плакала, увек била сама и предмет исмејавања. Једва бих отишла у школу, издржала наставу, чекала да дођем кући и опет плачем…”

ПОСЛЕДИЦЕ

Због свега што је преживљавала у школи, наша саговорница се још увек плаши да искаже своје мишљење, не отвара се никоме, док добро не упозна човека. Има доста другова и другарица, али ниједну најбољу.

– Ниједна неће бити као она. Повучена сам и тиха, не волим свој глас. Појединци, када ме упознају, мисле да сам била умишљена и да зато нисам хтела да се дружим са њима. У свачијем разговору чујем своје име, умишљам да причају о мени, иако у већини случајева није тако. Мислим да ми се смеју, да ме не воле. Најбоље се осећам када сам сама, са својим мислима, а бег тражим у сликању, читању, било којим активностима које не захтевају друштво… Знам да је то погрешно и да нико не може да ми помогне, осим мене саме. Једино што је добро изашло из овог мог искуства је да сам самосталнија, опрезнија, неки кажу да сам одрасла пре времена. Велики сам противник сваког облика насиља. Набројала сам доста тога да би и друга деца која трпе насиље знала да нису сама и да одрасли схвате да све то није нимало наивно, да оставља ожиљке… Само што ја све то кријем иза великог осмеха – искрена је наша саговорница.

ДУХОВНЕ ПОУКЕ

СЛАБИЋ

”Злочин је слабост а не снага. Злочинац је слабић а не јунак.

Зато сматрај свог злотвора увек слабијим од себе, па као што се не светиш слабом детету, не свети се ни злотвору. Јер он није злотвор по снази него по слабости.

Тим начином гомилаћеш снагу у себи, и бићеш као море, које се не излива да потопи сваког дерана, што у њ баца каменом”.

Владика Николај Велимировић