ПРЕДСТАВЉЕНА “КЊИГА О ДИЈАНИ БУДИСАВЉЕВИЋ” БОШКА ЛОМОВИЋА
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
“Полазила сам од стајалишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогоњених…” , записла је Дијан Будисављевић.
“Књига о Дијани Будисављевић” Бошка Ломовића(1944), новинара, публицисте и књижевника из Горњег Милановца, чији је издавач “Свет књиге” из Београда, штампана 2013. године, представљена је чачанској публици на Петровдан, 12. јула, на великој сцени Дома културе, кроз монодраму, коју је о овој хероини извела глумица Јелена Пузић. Програм, који је спојио књигу и сцену, реализован је у организацији Књижевног и Драмског програма Дома културе, оба уређује Милкица Милетић.
Дело Дијане Будисављевић, Аустријанке, рођене Обексер, 1891. године у Инзбруку, један је од највећих хуманитарних подвига у Другом светском рату. Удала се 1917. године за др Јулија Будисављевића, лекара, Србина, оснивача хируршке клинике у Загребу, у који заједно долазе 1919. године. Био је професор хирургије на Медицинском факултету и између два рата живе као угледна, добростојећа загребачка породица. У родни Инзбрук вратила се са мужем 1972. године, где је преминула 20. августа 1978, а три године потом, упокојио се и др Јулије у стотој години живота. Имали су две кћерке.
У њеном личном подухвату названом “Акција Дијане Будисављевић”, којој се придружило више од стотину људи, избавила је из усташких логора у Независној држави Хватској 15.536 српске деце, узраста “од пелене до 14 година”. Током спасавања, или одмах по напуштању логора, умрло је 3.254 деце, исцрљпено тортуром, глађу и болешћу, а више од 12.000 деце је, захваљујући овој акцији, преживело рат. Избављена деца су остала на територији НДХ и смештена су у привремена прихватилишта, или дата у загребачке или сеоске породице на усвајање. Многи су одрасли и васпитани као католици, али су спасени од сигурне смрти. При том, Дијана Будисављевић је доводила у опасност и сопствену породицу и своје сараднике, јер се у борби да дође до деце и транспортује их у прихватилишта, суочавала са највећим усташким крвницима, Максом Лубурићем, Андријом Артуковићем… Нажалост, хиљаде деце са Козаре, заувек је нестало у усташким логорима.
Целокупну систематизовану картотеку и документацију, коју је Дијана Будисављевић водила о пореклу деце, одузели су јој 1945. године припадници ОЗНЕ. Убеђивала их је да је то што чине злочин, јер је намеравала, да уз помоћ своје евиденције, споји децу и родитеље, колико год би то било могуће. Документацију је чинила картотека од 25 фиока, пет бележница за тражење непознате деце, један регистар деце са посебним ознакама за распознавање, један регистар и пет свезака дечјих фотографија. Најбилижа сарадница у стварању ове картотеке била је Иванка Џакула. Документација је однета у ондашње Министарство социјалне политике. Одбијена је понуда Дијане Будисављевић да некога обучи у раду са картотеком. Многе мајке се никада нису састале са својом децом… Дете са Козаре, које је спасила Дијана Будисављевић је и чувена загребачка глумица Божидарка Фрајт. Имала је две године када је одведена у логор, имала је среће да је спаси Дијана… Рођена је као Божидарка Грубљешић у поткозарском селу Велика Жуљевица, усташе су јој убиле мајку Видосаву…
Све о чему сведочи ова књига ослоњена и на “Дневник Дијане Будисављевић”, објављен у скромном тиражу у Загребу, тек 2003. године, све што су недужни и нејаки поднели, а прећутано је у послератној југословенској историји, срамота је и за хришћанство и за човечанство, а пре свега за све нас, каже аутор књиге Бошко Ломовић. Он зато истиче да смо њени вечити дужници. “И они којима је спасила живот, и ми, који са закашњењем сазнајемо за њено велико дело, и сви будући нараштаји.”
-Склапајући животопис о овој хероини, користио сам разне изворе: од новинских чланака, вести, репортажа новинара-истраживача, до повесно-публицистичких књига и “Дневника Дијане Будисављевић”, али и разговора са преживелима. Након репортажа објављених у “Политикином магазину”, јављали су се редакцији многи читаоци са новим подацима. Послератно скривање Дијанине картотеке, био је “подмукао план нове власти да буде што мање Срба и православаца”, то претапање дела народа и његове вере у другу нацију и веру, без буке је завршила “народна власт”, а назва ли то ико геноцидом? – рекао је, поред осталог, аутор Бошко Ломовић.
Поред фактографије, ова драгоцена књига се ауторски бави и коментарисањем, упоређивањем и анализом. А највише питањем – Зашто је све прећутано?
