Зашто пријављивање насилништва није цинкарење или тужакање? Постоји ли прави одговор за сваки вид насилног понашања? Шта преживљавају жртве? Колико је тимски рад стручњака, али и деце и родитеља важан у сузбијању све присутније појаве вршњачког насиља? Ово су само нека питања на која ћемо покушати да одговоримо у серији текстова који ће портал и лист ”Чачански глас” објављивати наредних месеци.
Насиље је сваки облик понашања у циљу намерног повређивања или наношења бола, физичког или психичког. Врло често траје дуго и насилник има моћ над жртвом. Појављује се у различитим облицима, вербално, физичко, сексуално, дигитално, социјално… Вербално насиље је сваки вид исмевања, ругања, вређања, називања погрдним именима, добацивање, а физичко ударање, гурање, отимање и уништавање ствари. Деца изолована из друштва, трпе оговарања или измишљање разних, углавном неистинитих прича, жртве су социјалног насиља. Претећи погледи, гримасе, нежељени коментари, изнуђивање новца су симптоми по којима можемо препознати психичко насилно понашање…
Потенцијална жртвабило ког вида насиља је повучено дете, са ниским степеном сампоштовања. Оно ће обично и на најбезазленије опаске реаговати плачом, повлачењем, изоловањем од друштва. Плашљиво, тихо и повучено дете је омиљена мета оних који воле да своју снагу покажу над другима, било физичку или психичку.
Зашто су деца насилна? Поједини, нарочито ако су млађег узраста, немају прави увид у своје понашање. За њих, на пример, нема одређену тежину исмевање друге деце због физичког или материјалног недостатка. Старија браћа или сестре, родитељи, одрасли којима се диве, чак и ликови акционих филмова могу им итекако бити модели за имитацију и креирање сопственог понашања… Шта оне старије наводи на насилно понашање? Да ли ћемо демонстрацијом моћи заиста стећи популарност? Желимо ли да баш страх буде прво што други осете када нас виде?
ПОРОДИЧНИ ПРОБЛЕМИ КАО ОКИДАЧ
Проблем вршњачког насиља је све присутнији и у нашим основним и средњим школама. О овим проблем не сазнајемо само из медија или прича родитеља и ученика. Колико је узело маха, потврдила је и истраживачка студија ”Процена младих у Чачку о безбедности у граду”, аутора Раде Каранац, координаторке за превенцију насиља Школске управе Моравичког округа и Катарине Дуњић Мандић, психолога чачанске Гимназије. У делу истраживања, на основу анкете са ученицима основних и средњих школа, ауторке су утврдиле да су најчешћи узрок насиља у нашем окружењу породични проблем. Као водећи узрочник, навело га је 445 од 756 испитаних младих људи. На другом месту су криминал и корупција. У главне чиниоце ризика млади су сврстали лошу материјалну ситуацију породице, урушен систем вредности у друштву, животни стил младих људи, превише вербалног насиља, необразованост, незапосленост младих… Мишљења средњошколаца и основаца и те како су се разликовала. На пример, основци као главне узрочнике насиља нису препознали сиромаштво и незапосленост, него криминал, корупцију, вербално насиље у јавном животу, као и у медијима.
Резултати истраживања показали су и да су поједини облици вршњачког насиља заступљенији у Чачку, у односу на републички просек, вербално, физичко, социјално. Основци су угроженији од средњошколаца, дечаци га трпе више него девојчице. Иако је у републичким статистикама вербално насиље наведено као најдоминантније, код нас је тек на другом месту. Испитаници су као водеће навели социјално насилно понашање (оговарање, сплеткарење, игнорисање). Забрињава и податак да је у порасту сексуално насиље, док је емоционално заступљено чак три и по пута више, него на републичком нивоу.
ОПАСНЕ ИГРАРИЈЕ
Све ово указује да је насиље над децом, или вршњачко насиље озбиљан психолошки, педагошки и културолошки проблем у чијем решавању морају бити укључени сви друштвени чиниоци, родитељи, деца, наставници, психолози, полиција, медији… На решавању тог проблема превасходно је пожељно деловати превентивно, пре него што снимке туче види цела Србија, а тек то није најтежа последица. Средства јавног информисања могу допринети бољем функционисању заједнице, решавањем проблема тако што ће их учинити видљивим, позвати или прозвати одговорне. Није све дечја игра, што може бити најчешћи изговор за прикривање насиља. Емотивна или физичка скрханост никако нису играрија. У низу текстова које ћемо објављивати наредних месеци настојаћемо да вршњачко насиље учинимо видљивим, спојимо све одговорне, пронађемо најбоље начине заштите.
