ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (22)
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.
СРЦЕ ТАМЕ
Редитељ Лордан Зафрановић је апсолутно један нетипичан, самосвојан аутор југословенског филма. Прашки ђак, који се није ни по чему уклапао у фимски код своје генерације, без смисла за хумор, увек са тешким темама у првом плану: ратни злочини у Другом светском рату, судбина интелектуалца и побуњеника у историјском вртлогу у време фашизма и комунизма, али и усамљеника у судару са најдубљим тајнама свог бића и дубоким скривеним унутарњим поривима, који воде ка страсти и злочину, однос мушкарца и жене у несвакидашњим условима. Док су други његови вршњаци, покушавали да нађу и трунку ведрине и хумора у сложеним друштвеним односима, Зафрановић је био попут краја из ког је долазио, а то је Далмација, оштар попут далматинског крша и камена, под сунцем које пржи и у човековој глави покреће процесе, који воде у само дно људског бића, у срце таме, где ћути сабласт зла, која вреба сваку прилику да из дубоке тмине искочи на светло дана, како код појединца, тако и у читавим заједницама. Побуњени човек, најчешће интелектуалац, који уме да изабере страну, без обзира на свој друштвени статус у лудим временима историјских преврата, попут Нике у „Паду Италије“, или Томислава К. Бурбонског у филму „Вечерња звона“, убрзо бивају у раскораку са својим уверењима, друштвеним окружењем, породицом, са самим собом.
БУНТОВНИК У РАСКОРАКУ СА СВИМА
Зафрановић, вероватно ни слутио није да ће и сам у ужасима ’90-их поделити судбину својих јунака и постати отпадник и бунтовник у раскораку са свим и свачим, одбачен од сународника, државе којој не припада и у коју се не уклапа, али и отпадник од времена у ком живимо, које све више тоне у површност и баналност зла, како би Хана Арент рекла, не желећи оне који мисле, који упозоравају, који страхују за судбину човечанства, дубоко схватајући и разумевајућ природу љуског зла, које увек вреба, само се понекад притаји и чека своју шансу у историјским гибањима. Оно колективно, заједничко и историјско, помаже оним најскривенијим унутарњим поривима, тамној страни сваког појединца, да се ослободи, кад за то дође време, да раскине окове пристојности и цивилизацијске углађености и да без пардона у најсировијем примитивном обличју ступи на историјску и животну сцену и за трен, као далматинска бура, однесе у неповрат хиљаде људских судбина и живота.
БУНТОВНИШТВО С РАЗЛОГОМ
Филм „Вечерња звона“ (1986) типичан је пример за то, прати судбину рођеног бунтовника Томислава К. Бурбонског од његог детињства и 1928. године, кад у Европи бујају свакојаке страсти, које прате појаву фашизма и комунизна, а ти историјски одјеци допиру и до љутог херцеговачког крша из ког је потекао Томислав, дете без родитеља, које неко време проводи у самостану, где показује отпор према давно утврђеним нормама и где се рађа отпор и бунт према свакој врсти ауторитета. Из такве ситуације га ослобађа старији брат Стјепан (Петар Божовић), који преузима бригу о њему и мудро зна да се такав сој може укротити само благошћу и љубављу, не само његовом, већ ускоро и његове жене Росе (Љиљана Благојевић). Томислав (Раде Шербеџија) расте, одлази у свет (Немачка) на школовање (студира археологију), али временом бунтовништво и револуционарни дух нису изашли из њега, напротив, реализовали су се у историјском времену, у ком је било питање части изабрати праву страну, а поготово у Немачкој на крају ’30-их година прошлог века. Томислав је члан КПЈ и са својим студентским и партијским другом Матком планира светску револуцију против капитализма и фашизма. Но, то му не смета да ужива у монденским и снобовским круговима Берлина, управо са онима против којих се и бори, где и упознаје своју будућу жену Мејру (Неда Арнерић). Пред сам рат упушта се у још једну љубавну авантуру, са својом лепом снахом Росом, а из те везе рађа се мали Томислав. Добри брат Стјепан, то негде дубоко у себи зна и не зна, више слути, мири се са чињеницом и прихвата живот какав јесте, зато што је дуго био без деце са својом Росом, коју неизмерно воли, као и брата.
Рат се и на Балкану захуктава, усташе стварају НДХ након распада Југославије. Томислав жели акцију, жели да у свом крају организује устанак, али му партија не верује и оставља га по страни, зато што су његова Мејра и њена породица део новог усташког поретка. Томислав је због тога обележен али се не предаје. Он верује у бескомпромисност револуције и да она не сме имати милости према било коме, а при том и сам, због свог порекла (брат власник крчме, супруга из високог друштва), губи поверење истомишљеника, жели сам и на своју руку да води рат и револуцију. Све што предузима, као и његово искрено неповерење у интелектуалце иако је то и сам, па баш због тога – како је рекао свом другу из детињства Димитрију (Миодраг Кривокапић), ускоро постаје жртва својих поступака, али и својих уверења, постаје због свега тога одбачен, због пренаглсости, самовоље, склоности хедонизму и лошим навикама, због потребе да приватно и интимно стави изнад општег. Прави велику грешку, наговарајући Димитрија, да убије рођеног брата Милутина (Ирфан Менсур), интелектуалца, кога народ воли и коме веује, који је против револуције, за чекање и сарадњу са окупатором по потреби, а за жестоку освету, кад за то дође време. Димитрије послуша, убије брата и одстрани колебљивце и покрене устанак и крвави братоубилачки рат. А онда се Томислав склони, вихор рата га одведе на другу страну у затвор, онда у немачко заробљеништво и далеко од прилика на Балкану.
У СУКОБУ СА СВИМА
Све време у сукобу са оним што осећа и оним што је постао. Мејру не престаје да воли и поред тога што зна да је та љубав немогућа и тако остаје и до њеног и његовог краја, а неразумевање и сукоби са некадашњим саборцима тек долазе до изражаја по повратку у Југославију, у новим околностима у којима се стари револуционар не сналази и лако запада у невоље кад дође чудесна ’48. и кад многи имају потребу да искажу своју лојалност Титу и новим властима. Томислав је само уморни, оронули револуционар, са ранама које не може да преболи – Мејрино страдање након рата и самоубиство, не може да заборави да му је она, жртвујући се на неки начин, спасла живот, а да он то исто није могао да уради за њу. Одлази у родни крај да се одмори и сабере, али ђаво не спава и убрзо постаје жртва опште параноје, а друг из детињства Димитрије га „спакује“ на робију, оптуживши га неосновано за стаљинизам. И његова друга љубав, лепа Роса, разболи се и на крају умре, не успевајући да му помогне пре судњег часа и свог и његовог. Грешка, неспоразум се брзо откривају, доноси се ослобађајућа пресуда за Томислава, али у једној глупој расправи губи живот у затворској ћелији, ноћ пред излазак из затвора убија га усијана глава, острашћени стаљиниста Чубар, чију крутост ставова и ограниченост Бурбонски осуђује као и чисту лудост.
ЕРОС И ТАНАТУС
Неравнотежа између приватног, интимног и оног општег, историјског, идеолошког, тај несклад који настаје, односи бројне жртве. То је добро разумео и сам Зафрановић, али и сам је постао жртва у полуделом времену. Сачувати своју љубав, породицу, најмилије, ипак је и увек испред високе политике, уверења и идеологије, али то је тешко оствариво у времену, кад из најдубље таме на светло дана крену они најгори људски пориви, изазвани историјским и идеолошким тренутком, који ипак потврђују да сваки човек и свако друштво вечно води ради између добра и зла у себи, ероса и танатоса, живота и смрти.
Душан Даријевић
