АРНО ГУЈОН, МЛАДИ ФРАНЦУЗ У ХУМАНИТАРНОЈ МИСИЈИ ЗА КОСМЕТСКЕ СРБЕ
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
“Сви моји путеви воде ка Србији” је књига младог Француза Арноа Гујона (Гренобл, 1985), која је доживела пето издање, а њен садржај доноси хронологију хуманитарне мисије, коју је започео у својој земљи као младић од 19 година са својим, две године старијим братом Бертраном. Арно Гујон је несебични хуманиста, који је своје најлепше године младости, посветио Србима на Косову и Метохији. Неправда, коју је цела његова француска породица осетила у медијској пропаганди и страдање српског народа, са којим је саосећао и кроз историјске приче свог оца и деде, који су увек мислили својом главом, краљ Петар Први, који му је од малих ногу био узор, јер се борио на страни његове земље у Великом рату, био рањен, али се вратио на фронт, урезали су му се у сећање и формирали његову духовну вертикалу. За све што је урадио за српске енклаве и народ на Космету током 14 година, кроз хуманитарну организацију “Солидарност за Косово”, основану у Француској, добио је највећа признања државе Србије и српско држављанство и пасош. Арно Гујон био је гост Културно-образовног програма Дома кутуре у Чачку у петак, 18. маја, исцрпно га је представила уредница програма Верица Ковачевић, док су из публике долазили изрази захвалности, аплаузи и многа питања.
Млади људи из Србије одлазе, а Ви сте дошли из једне светске метрополе, основали сте овде породицу и остали. Није ли то нека врста парадокса?
-Људи ме често питају у Србији зашто си ти дошао овде кад сви одлазе из Србије, међутим, мислим да је Србија, иако има економских проблема, савршено место за живот са пуно потенцијала. Многи који желе да оду у иностранство, на запад, често идеализују тај запад у коме сам се ја родио, који је позитиван и добар по много чему, али није идеалан као што се чини младим људима који су овде одрасли, а с друге стране, оно што је добро у Србији, они мисле да ће то наћи и тамо, а углавном, тога тамо нема.
Нема те опуштености живота, нема више те сигурности у градовима, немате своју породицу, тамо ћете, такође, увек бити странац, а о томе могу ја да сведочим. Бити странац у Србији, није исто као бити странац у Западној Европи. Овде смо ми странци ретки, сви нас воле, баш зато што смо ретки, поштују нас…
Да ли тиме демантујете ксенофобију која се већ дуго приписује српском народу?
-Наравно, Срби су отворени и толерантни. Они знају ко су, одакле су, поштују себе, своју традицију, свој идентитет, и баш због тога су толерантни, јер кад знаш ко си, кад немаш проблема с тим, онда нема проблема да се отвориш ни према другима, да сазнаш ко су они и одакле долазе. А то је супротно мишљење од оног које је наметнуто деведесетих година у западној штампи, кад су представљали Србе као нетолерантне људе. То је управо обрнути случај.
Ваши преци су пре два века доживели ситуацију да су остали на улици због пожара који им је све однео, спасили су их хумани људи. Да ли то што Ви негујете хуманост генерацијама у породици осећате као породични дуг?
-Оно што негујемо, то је свакако чињеница да ми који у датом тренутку имамо нешто, то нешто можемо да изгубимо. И никад не треба то изгубити из вида, поготову кад они који немају траже помоћ. У тим ситуацијама треба увек размишљати о томе да бисмо ми могли да будемо у таквој ситуацији, можда сутра. Моја породица је пре два века била нормална, имућна француска породица, која је све изгубила преко ноћи у једном пожару. И преживела је захваљујући донацијама добрих људи и успела да се врати у нормалан живот. Без хуманости тих људи моји преци не би преживели. Ми то никада нисмо изгубили из вида и увек смо то неговали у мојој породици.
Зашто сте одабрали баш српско Косово да то на неки начин узвратите?
-Зашто Србија, зашто Косово и Метохија, то је зато што смо у мојој породици неговали француско-српско пријатељство и били блиски са Србијом и Србима, иако нисмо познавали ниједног Србина. Али смо знали да су нас историја и култура везивале деценијама и да те везе и даље постоје, иако су успаване, ми треба да их пробудимо.
Успели сте као млад човек да у Француској оснујете хуманитарну организацију “Солидарност за Косово”, учинак је импозантан, окупили сте 12.000 донатора, одржавате и бројне трибине на којима браните оно што се догађа у Србији. Како људи реагују, да ли су свесни неправде која се наноси нашој земљи у овом тренутку због неких глобалних геополитичких интереса?
-У Француској људи веома често не знају, или су заборавили оно што се десило овде, а наш циљ је, поред хуманитарних пројеката које реализујемо на Косову и Метохији, такође, да пробудимо свест у Француској јавности, да их обавестимо о томе шта се десило 1999. и 2004. године, за време погрома на Косову, шта се дешава данас, и зашто се то нас тиче. И кад људи сазнају, онда су запрепашћени што тако нешто постоји у Европи почетком 21. века, запрепашћени што имају осећај да су их лагали годинама кад су говорили једну пристрасну причу против Срба и Србије о томе, да су Срби једини одговорни за све проблеме на Балкану. Тако успевамо да окупимо око себе донаторе, пријатеље, организације и сада имамо десетину хиљада људи и то је веома важно да споменемо, јер то значи да, ипак, има и даље људи, који су у Француској солидарни са Србијом и Србима, и не само на речима, већ и делима.
Да ли је неко из врха француске политике покушао да осујети то што радите, није ли пословна понуда “Лореала” која се не одбија, била фин начин да Вас зауставе у овој мисији?
-Не, нисмо имали покушаја да нас зауставе, али знамо да за оно чиме се бавимо можемо да рачунамо само на подршку приватних донатора, грађана. Не можемо свакако да рачунамо на субвенције ни државе, ни Европске уније, за наше хуманитарне пројекте у енклавама. И то је од самог почетка био наш циљ, да не зависимо од институција, како бисмо имали и слободу и независност, и могли да реализујемо пројекте које желимо, зато што знамо да су потребни људима на терену, а не зато што је неко у некој високој администрацији одлучио да је један пројекат важнији од других.
Ми смо присутни од самог почетка, од прикупљања донација до краја, када их спроводимо на терену, и то је веома ретко данас у свету хуманитарних организација, где постоји један ланац. Посебни смо по том питању и мислим да је то наша велика снага, зато смо признати и од наших донатора и од народа у Србији, не само оних којима помажемо, него од већине људи у српском народу.
Знамо да је вредност те помоћи свакако непроцењива с људске стране гледано. Преводећи је у цифре, она вреди до сада 3,5 милиона евра. Који су најзначајнији пројекти од 42, колико сте их до сада реализовали?
-Пре петнаест дана смо отворили фарму свиња у Новом Брду на Космету вредности више од 150.000 евра. Ту смо у претходних неколико година отворили четири фарме: за тов јунади, за краве музаре, фарму коза и оваца, једну млекару, фабрику за пастеризацију воћа и поврћа, и уз све те пројекте у области пољопривреде, сточарства, здрваства, школства, уложили смо више од два милиона евра, тако да је то велики новац, а иза сваког уложеног евра стоји један донатор. И то је и морална подршка, поред саме материјалне помоћи.
Ви сте тиме остварили један од Ваших приоритетних циљева, а поставили сте два: први је самоодрживост тог народа, начин да својим радом опстане, а други, обезбеђивање довољне количине хране за народне кухиње?
-Да, то је циљ, сваки дан се храни више од 2.000 људи у народним кухињама, које користе огромне количине хране. Желимо да обезбедимо довољне количине хране да оне мање зависе од спољашњих донација и зато смо отворили све те фарме, тако да што се тиче меса, млека, поврћа, народне кухиње су сада независне. Један део производње, пошто производимо више него што се користи, пласира се на тржишту, продаје се, и од прихода се финансирају радна места људи који раде у народним кухињама. И то је веома битно, да људи на Косову нису социјални случајеви, они су вредни и желе да раде. Поред фарми, дајемо им пластенике, на тај начин омогућујемо тим људима да живе од својих руку, а не од хуманитарне помоћи.
Да ли сте имали проблема са косовским властима? Које енклаве су најугроженије?
– Сада нисмо имали већих проблема, имали смо их, наравно у претходних14 година, пошто смо организовали 43 конвоја хуманитарне помоћи, посебно на царинама, али већих проблема нисмо имали и надам се да их нећемо имати. Чак и са њиховог становишта, ми у суштини помажемо грађанима Косова, иако све то иде српским енклавама, јер поред Срба, ту има и Горанаца, и Рома, то су мањине које су углавном дискриминисане. Пошто су им потребе огромне и много веће него већинског народа на Космету, онда наша помоћ иде првенствено тим угроженим популацијама. Најугроженије су енклаве у Метохији, тако да је, нажалост, остало мало Срба, и оно мало што је остало је на мети нападача и мржње, и људи који сматрају да је и оно мало Срба много, и превише. Зато је много теже у Орахивцу, у Клини, и свим тим малим местима има проблема, осећате се несигурно, што није случај кад сте у Косовској Каменици, или Грачаници…
Због пешачења од Београда до Газиместана 2009. године са хиљадама људи, неко је покушао да Вам припише етикету српског националисте, међутим, национализам као фактор идентитета и поноса једног народа, није ни по дефиницији негативно осећање ако не угрожава неког другог?
-То је стара мантра која постоји на западау у вези са Србијом и Србима, која каже да су Срби нетолерантни, да су националисти. А ја сам се уверио баш у супротно, на Космету једина места где имате суживот, где има толеранције, то су српске енклаве. У Јужној Митровици живе само Албанци, у Северној Митровици живе Албанци, Бошњаци, Горанци, Роми, Срби. Они су отворени, али не дају своју културу, историју, не дају своју територију. Ја сматрам да је то позитиван патриотизам, а не нагативан национализам, треба увек разликовати те мотиве. Верујем да се оно што се десило на Косову и Метохији, десило било где у свету, реакције би биле исте. Ако гледамо Шпанију, они реагују, ако гледамо Француску у вези са Корзиком, па и француска власт је одбила чак да призна да је корзикански народ – народ. Они по закону као народ не постоје, они су само грађани Француске, тако да верујем, када би се нешто слично десило, да власт то не би дозволила нигде на свету, ни у Америци, ни у Русији, ни у Јапану, то је јасно и њима…
Оженили сте се Српкињом, рођеном у Француској, кћерке Милена и Ирена имају српска имена, течно говорите српски језик, живите у Београду… Какви су Срби и суживот с њима?
-Волим код Срба њихову отвореност, толеранцију, патриотизам, искреност и то што поштују себе и своју земљу, своју традицију, а поштују и остале, то веома ценим. Оно што им замерам, то је да су превише подељени. Верујем да је уједињен народ снажнији и јачи, да може лакше да се суочава са изазовима у будућности. И, код вас постоји она “непоуздана тачност”, ако се договоримо за пет минута, то реално значи за пола сата…
Да ли је Ваша породица прихватила Ваш избор?
-Моја породица ме је подржала, од самог почетка су укључени у хуманитарну организацију, а помажу и дан данас. Мој животни пут је ишао постепено према Србији, тако да ништа није било преко ноћи, свако је то разумео. Они су веома поносни због онога што радим и знају да је то права ствар, да сам нашао смисао свога живота и да сам испуњен, тако да су веома задовољни, као и ја, наравно. На основу свега тога настала је и моја књига у којој говорим о томе шта је навело једног младог Француза да се ангажује за Србе на Космету, да научи њихов језик, повеже свој живот са њиховим, говорим о сусретима са људима на Космету, о томе како сам врменом постао ваш, а ви део мене…
