ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (13)
СМРТ КАО ЈЕДИНИ СИГУРАН ПОСАО НА БАЛКАНУ
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.
У оквиру ВИП КИНОТЕКЕ, програма који приказује рестауриране и дигитализоване најзначајније филмове српске и југословенске продукције, у суботу, 28. априла, приказан је филм „Маратонци трче почасни круг“, Слободана Шијана, по сценарију Душана Ковачевића. Непролазност љубави публике према овом по свему посебном филмском остварењу показала се и овај пут. Неколико стотина посетилаца током пројекције филм је пратило понављањем свима знаних реплика и бучним смехом. Многи млади су по први пут на великом платну видели ово култно остварење, настало већ далеке 1981. године.
МАЛИ ЉУДИ У ИСТОРИЈСКОМ ВРТЛОГУ
Комедије на први поглед немају субверзивност, коју чешће придодајемо другачијим филмским жанровима. Међутим, филмови Слободана Шијана су изузетак од правила. У основи трагикомедије („Ко то тамо пева“ и „Маратонци“), по сценаријима Душана Ковачевића, јесу комедије нарави и ситуација, које на убедљив начин одражавају менталитет једног народа и епохе, али досежу и до унивезалоног, својим бриљантним увидима у долазак неумитног и неизбежног, које је на овим балканским просторима увек и трагично. Мали људи у вртлогу историјских дешавања, замајавају се личним обрачунима, пакостима, смицалицама и предрасудама, не видећи велико зло које се спрема, које долази и које ће их прогутати, али и обухватити цео свет. Двојац Шијан/Ковачевић успева да нас представи онаквима какви у већини јесмо, да се смејемо сами себи и својим навикама, али у финалу својих остварења нас суочава са свом озбиљношћу ситуације и упозори нас на велико зло, које нам прети у будућности, а то је био распад заједничке државе и крвави ратови, који су нас задесили након тога, а што смо открили кад је за било какву промену било касно. Једно од таквих упозорења је био и филм „Маратонци трче почасни круг“, филм настао након позоришне представе, по тексту Душана Ковачевића, који је у филмској верзији добио и израженију, веома озбиљну критику патријахалног друштва, у коме нема шансе за младе, где владају старци до изнемоглости и негује култ личности патер фамилијаса, да би се спрерчиле било какве друштвене промене и задржала власт и доминација.
ТРГОВЦИ СМРЋУ
Захваљујући редитељској вештини и одличном познавању историје филма, прича је смешена у један другачији контекст – „да се власи не досете“ о коме се ради. Испада да је као случајно изабрана филмска прича о смрти, односно убиству краља Александра I Карађорђевића у Марсеју и то, о гле чуда, само неколико месеци по смрти највећег сина народа и народности и доживотног председника СФРЈ. Једна озбиљна критика друштвеног система, који се и пре смрти његовог творца почео распадати, уденут је у комедију о породици која тргује смрћу и лепо на томе зарађује, не радећи ништа, већ само лакира већ коришћене, украдене мртвачке сандуке и поново их продаје. Само аутори са генијаном визијом су могли 1934. годину, у коју је смештена радња приче, да претпоставе години смрти маршала. И у прошлим временима атентат је наговестио крај једне епохе у крвавом рату, где су у крематоријумима нестали многи, а Топаловићи, управо у крематирујумима виде остварење напретка и прогреса и као пословни људи са Балкана, очекују много од новог начина слања људи у вечни починак, којим се све претвара у прах и пепео. У тај вечити огањ, претвориће се и држава у којој је настао филм, сиболични пожар на крају кад све гори и нестаје након неразумног, лудачког пироманског хира две супростављене породице, огрезле у криминалу и мржњи, а у прах се претвара и филмска трака, као сведок и документ једне епохе. Пуно симболике и универзалне метафоре о трговцима смрћу на несрећном Балкану, који не могу мирно да поднесу транзицију и промену власти, због силних фрустрација и комплекса из прошлости.
КРАЈ ФИЛМСКЕ ТРАКЕ
И на крају, још једна ствар од универзалног значаја за саму историју филма. Шијан је и не слутећи наговестио последњом сценом у којој у општем лудилу и хистерији, нестаје кроз пожар и филмска трака, као симбол једног времена и неодвојиво везана за поступак настајања и приказивања филмских остварења и почетак једне нове дигитализоване филмске епохе. Из пепела увек настаје нешто ново и то је оно што даје наду и кад је судбина филмске уметности у питању на овим нашим просторима, али и очекивања да једном коначно досегнемо и до другачијег културног и друштвеног обрасца, који ће заувек у прошлост отерати оне који живе од производње смрти и несреће на овим просторима кроз мржњу, сукобе и ратове.
Душан Даријевић
