ИЗЛОЖБА САМОСТАЛНОГ УМЕТНИКА ВЕЛИМИРА МИЛИЋЕВИЋА У ГАЛЕРИЈИ НАРОДНОГ МУЗЕЈА
-Овај необичан назив изложбе “Без погледа”, проистиче из доминантних мотива, а то су прозори старих и напуштених кућа, кроз које заиста више нико не гледа. Изложба је формирана у корелацији дигиталне фотографије и инсталација састављених од старих употребних предмета. Циљ ове изложбе је да укаже на драматично повећање броја напуштених кућа и угашених домаћинстава широм Србије, како у сеоским просторима, тако и у мањим варошима – рекла је Делфина Рајић, директорка Народног музеја приликом отварања самосталне изложбе чачанског уметника и ликовног педагога Велимира Милићевића, у четвртак, 12. априла, у Галерији ове установе.
У духу наслова изложбе била је и песма “Прозор без погледа”, коју је Милићевић написао, а овим поводом је казивала је Софија Милићевић Крупеж, професорка српског језика у ОШ “Танаско Рајић”. Отварање изложбе музиком су испратили “Акустик бенд” и Адриана Пилиповић.
Беседом о прозорима и напуштеним кућама Драган Парезановић, професор српског језика и књижевности, отворио је изложбу уверен, да ће прозори без погледа на сликама Велимира Милићевића наћи пут до срца сваког ко их погледа, и у сваком одшкринути понеко лично окно, прекривено временом и патином.
-Поглед на прозоре који нас гледају са Вељових слика представља за мене спону са једном стварношћу, али и са уметношћу и уметницима које су прозори инспирисали. Салвадор Дали је сликао “Жену на прозору”, Јесењин је певао “Не долази под прозоре”, Драган Великић је написао роман “Руски прозор”… Симболично, прозори су мост између два света… Кроз прозоре се прелива светлост, ваздух, звук, преко прозора у даљину света сеже поглед човека. Зашто су онда прозори на овим сликама које нас окружују “без погледа”? Ако је поглед присуство живота, зашто су без живота? Где се изгубио живот иза њих? Нема никога да погледом искорачи из унутрашњости куће, да осмотри и ослушне живот… Нема размакнутих завеса, нити цвета у прозору. Давно су свенуле јабука браница и мирисна дуња, неми сведоци тежачког живота и малих људских радости… Закоровиле су стазе које воде до улазних врата… У прозорима бледе старе новине и труне картон којим је неко покушао да остави привид да се у кући догађа живот. Напустио је домаћински ред наша дворишта, баш као што смо и ми напустили огњишта и расули се у широк свет да се у њему сећамо завичаја. А кад нас сустигну тихе туге, изнова обећамо себи да ћемо се вратити…
Зорица Лешовић Станојевић
