ИНТЕРВЈУ: СРБИЈАНКА ТУРАЈЛИЋ, БУНТОВНИК С РАЗЛОГОМ, ЈУНАКИЊА ФИЛМА “ДРУГА СТРАНА СВЕГА”
“Шта ти радиш као појединац када у друштву ствари не иду на добро, да ли ту препознајеш позив на неко ангажовање или тренутак да се бежи, искључи из свега или уопште, како изгледа то суочавање са тим шта је одговорност сваке особе која одраста у земљи која је у проблемима, и ја лично немам одговор на то питање, али верујем да се друштво може мењати. Којим обликом друштвене борбе, то су питања која себи постављам. Чињеница да нисам отишла у правцу политичког, него филмског ангажовања можда говори да сам ја у уметности нашла облик ангажовања у који верујем. То је комуникација путем уметности, дијалог путем филмских прича, сељење било каквог погледа на нашу прошлост из домена јавно политичког у лично, интимно поетски и емотивно, то су нека врата која су се мени отворила и пружила пут у који ја верујем.” Овим речима редитељка Мила Турајлић, је одговарајући на новинарска питања током конференције за новинаре, дефинисала поенту њеног филма ”Друга страна свега”, који се пред чачанском публиком нашао у петак, 2. фебруара, у Дому културе. Поред редитељке, публици су се као гошће Филмског програма поклониле главна јунакиња филма Србијанка Турајлић и монтажерка Александра Миловановић, рођена Чачанка. Гошће је представио уредник програма Милен Алемпијевић, подсетивши да је успех доживео и Милин филм “Синема комунисто”.
Полазина тачка овог метафоричног филма је више од 70 година закључана брава на вратима од дела стана у Бирчаниновој 20/а у Београду, национализованог 1946/7. године, грађанске породице предака, деде, министра Душана Пелеша, потписника Декларације о Уједињењу 1918. и оца адвоката, јунакиње филма Србијанке Турајлић. Филм је породична хронологија четири генерације, која се прелама кроз историјску и политичку призму земље у којој живе и раде, односно, интимна, емотивна прича кћерке, у овом случају редитељке, и великим делом сниматељке филма Миле и њене мајке Србијанке, универзитетског професора, актера политичких превирања деведесетих, студентских демонстрација, Отпора, петокотобарске револуције, која упркос свему тврди да не треба ићи из ове земље и додаје: “Није страшно ако човек не оствари свој сан. Ужасно је проживети цео живот у коме нисте проживели ниједан једини сан. За нове промене, свако треба да пронађе одговор у себи…” Филм је проглашен за најбољи на 30. Фестивалу документарног филма у Амстердаму. Приказан је у Њујорку, Торонту и на бројним фестивалима.
Да ли су била у колизији Ваша грађанска уверења и порекло са идејом југословенства, која је ипак била кључна окосница Титове комунстичке политике?
-То је наравно дубока заблуда. Идеја југословенства ни на који начин није Титова, нити Тито, нити комунизам имају ауторство над идејом југословенства. Она је старија од њих, заправо, идеја југословенства се зачела у 19. веку. И Југославија је остварена 1918. тежњом народа који су онда живели на просторима бивше Југодлавије. Тако да није била у колизији, шта више, мој деда по мајци је један од стваралаца те Југославије.
Да, али идеја братства и јединства је била негована и кључна?
-Да, била је негована, и рекла бих да је заправо штета, да је падом Берлинског зида, по мени наравно, неки антикомунизам хипертрофиран, за чим је било потребе у Совјетском Савезу, Пољској, Чешкој, али је код нас то могло да има много мање обличје, па је онда са антикомунизмом уништена и Југославија. Много људи је живело у заблуди да је Југославија комунистичка творевина, тако ја то видим…
У филму кажете да смо живели и васпитавани тако, као да ће Тито вечно живети, па како сте доживели његов одлазак? Да ли сте се уплашили?
-Не, та нека моја идеја да ће Тито вечно живети, ја сам заиста мислила да ћу се родити и умрети у комунизму, и у том контексту ми је било ирелевантно да ли је на власти Тито, или неко после њега, или још неко после њега. Тако да је његов одлазак на мене лично, што ће рећи да сам била потпуно аполитична, потпуно несвесна онога што се догађа, јер није оставио на мене баш никакав утисак, један старији човек је умро, ето, ту ћу вас разочарати заиста. Већина људи која је живела у оно веме није се бавила политиком, радила је неке друге послове, то данас можда делује као глупост, ми смо кумунизам примили као датост. Дакле, то су околности у којима живимо, ви се играјте на свој начин, самоуправљајте, шетајте, а ми ћемо да водимо своје животе, и онда вам је ирелевантно ко се ту на врху шета, не шета, сасвим свеједено…
Ако је то датост, значи ли да је по Вама то било друштво задовољавајућих грађанских права?
-То је било друштво у коме сте ви као грађанин, барем у Београду, пошто сви тврде да је по мањим местима било другачије, ја то заиста не знам, могли да организујете свој живот и да га водите мимо сваке политике, уз услов да нисте имали потребу да на улици или неком јавном месту испољавате своје неслагање са комунизмом. Дакле, ако нисте имали преку потребу да на дневном нивоу понављате “Уа Тито”, ви сте могли врло нормално да живите, ако сте имали ту потребу, онда сте наравно били у проблемима. Ја сам у том времену апсолутно била класичан “кетмен”, који је просто живео и организовао се у систему у коме је живео.
У филму тврдите да је за Вас тренутак који је еманирао распад СФРЈ био распад ЦК КПЈ. Зашто тај тренутак нисте препознали у Уставу из 1974?
-Зато што нисам ни читала Устав из 1974, нити ме је занимао. Ја не знам шта је писало у том Уставу, схватам да у том Уставу нешто није било добро, и схватила сам, кад су о њему сви почели да причју 15 година касније. Тачно је, могло је да ме занима, био је један несретни професор Правног факултета који је отишао у затвор, који се бунио против тог Устава. Дакле, не могу рећи, као грађанина је то вероватно могло да ме занима, али ево, признајем, није ме занимало.
Са ове дистанце, као интелектуалац који је прошао све те револуционарне турбуленције, како видите ту ретроспективу која је у основи овог филма?
-Наравно, јако тешко питање. Да сам и прочитала Устав из ’74. вероватно ништа не бих предузела. Просто, било је то време у коме сте се одлучивали да ли се бавите политком, или активно учествујете у политичком животу, па ако нисте члан КП, хоћете ли да идете у неку дисидентску групу, и онда би можда из те групе нешто покушавали, или ви живите мимо свега тога. Мој је дубок утисак био да у оно време, просто, нисам видела ниједан довољно добар разлог, због кога бих рецимо рескирала да одем у затвор. И сходно томе, нисам видела ниједан начин да се ангажујем, при чему, из те стабилности или датости комунизма се мени чинило,такође, да је ирелевантно какав Устав има земља. Просто је систем, по мени, функционисао ван свега тога. И искрено да вам кажем, ја не мислим да смо се ми распали због Устава, него смо се распали зато што смо добили лидере који су хтели да свако буде калиф, уместо калифа. А Устав је био добар изговор, кад нешто хоћете да урадите, изговор се увек нађе. Тако да вероватно из ове перспективе, не, исто бих урадила са свим овим знањем, живела бих исти живот до краја осамдесетих. Оно на што нисам сигурна да ли бих умела да вам одговорим јесте, да ли бих се заиста вратила из Америке, где су нам нудили зелену карту, мени и супругу, а деца била мала, да ли бих остала тамо и чекала да се заврши све без мене, ето, то је најискреније, све друго бих урадила потпуно исто.
Тврдите да сте разочарани резултатима петокотобарске револуције. Сматрате ли да би та нереализована лустрација, донела боље резултате, уместо што се прешло преко тога и добили смо опет један циклични круг?
-Ја наравно не мислом да је 6. октобра требала да се деси лустрација. У лустрацију не верујем, можда и зато што сам рођена одмах после лустрације из 1945, када је толико људи невиних страдало из разноразних разлога, а онда мало знам и по причи о ИБ, када је друга количина људи страдала. Другим речима, кад кренете у лустрацију, можете бити сигурни, да ће барем једна трећина потпуно невино страдати из мржње, освете, потказивања и не знам чега другог. Оно што ја мислим да је требало урадити 6. октобра, а није урађено, то је да се нико није позабавио службама, него је покушао да их употреби за себе, а службе је требало очистити, и требало је позабавити се изградњом институција. Нико није почео да гради ниједну институцију, јер се чинило , и то је вероватно наслеђе коминизма, да институција постајем ја, ја сам сад на власти, ја одређујем како ће све да функционише, и свако од њих није имао на уму, или сви они нису имали на уму, да неће бити на власти вечно, па ће онда доћи други, па ће они одређивати како инситуције функционишу, и тако у недоглед. Дакле, то је оно што је промашај 6. октобра.
Као професор универзитета сматрали сте да Вам је место било уз студенте у протестима деведесетих, али не безусловно. Своју генерацију сматрате одговрном што није успела све да спречи, или нешто предузме?
-Професори данас немају шансе да провере да ли су иза својих студената, јер студенти се нигде не крећу. Студенти су потпуно апатични, што није добро, а професори живе добро, успавани у свом комформизму, не схватају да је то кратковидо. Све протесте у којима сам учествовала од 1968, па надаље су покренули студент. И онда се постављало питање хоће ли професори стати иза њих, или неће, ’68. скоро нико, ’92. јако мали број, ’96. јако велики број, људи су се мењали. Морам да признам да постоји граница. Када су студенти ишли на Ушће, па тражили хапшење Власија, ја сам схватила да човек може да стоји иза својих студената само до границе својих убеђења, чак и натегнуто. Дакле, то је био моменат кад ја нисам стала уз своје студенте, јер просто, нисам мислила да се људи хапсе на улици, нити да обожавање Слободана Милошевића може да донесе нешто добро. Ту сам схватила да постоји граница. Мислила сам да смо после 6. октобра направили нешто боље него под Милошевићем, а Милошевићево време је било горе од онага у комунизму.
Говорите и о дубоким поделама на свим нивоима друштва које трају?
-Поделе постоје одувек. Ми смо генерација која је успела да превазиђе те поделе и да комуницира нормално, која је почела да разуме да се можете дружити иако имате различита политичка уверења. С Милошевићем се то заоштрило, али овакве размере подела какве имамо данас, ја не памтим. Да се свака изговорена реч тумачи као смртоносни напад на оне које критикујете, за мене је несхватљива.
Важно место за Вас има политичка одговорност, то потврђујете када кажете да оно иза чега не могу да стојим нећу тиме да се бавим?
-Мислим да је све у личној одговорности, да је сваки човек лично одговоран сам себи и свом окружењу. Он је одговоран да својим понашањем мора да поправља стање у друштву. Питање је у којој форми и до које мере он то хоће да ради.
Које су то кључне вредности које морамо имати да би као друштво били одговорни?
-Као прво и основно, морамо да уведемо осећање стида. Никога више није срамота да било шта уради, или да било шта каже. Када будемо вратили на јавну сцену осећање стида, у смислу, шта се може и шта се не може, после чега ћете се стидети и друштво ће вас натерати да се постидите, док то не вратимо, не идемо нигде…
На филмско питање на који начин је судбина једне мале земље омеђена интересима великих сила, Србијанка одговара:
-Треба да прође многом времена да схватиш да је Србија једна мала земља која ни о чему није сама одлучивала. Све границе Србије су одређене на неким светским конгресима.
Зорица Лешовић Станојевић
