ИЗЛОЖБА ЧАЧАНСКОГ МУЗЕЈА У МАЛОЈ ГАЛЕРИЈИ ДОМА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ У БЕОГРАДУ
У Малој галерији Дома Војске Србије у уторак, 6. фебруара, отворена је изложба „Лепи Лаза између краља Александра и краљице Драге“, историчара Радивоја Бојовића, музејског саветника Народног музеја из Чачка. У име Медија центра „Одбрана“ обратила се потпуковник Биљана Пашић, начелница Одељења заједничких послова, а у име Народног музеја из Чачка, изложбу је отворио аутор, историчар Радивоје Бојовић. Поставка ће бити отворена до 24. фебруара.
Изложено је 17 паноа и 20 оригиналних предмета (писма, дипломе, знамења, фотографије, разгледнице и олеографије) који прате судбину последњег пара династије Обреновић, као и њиховог првог ађутанта пуковника Лазара Петровића – Лепог Лазе, такође, страдалог у превратничкој ноћи између 28. и 29. маја 1903. године.
Генерал Лазар Петровић рођен је 1855. године у Башином селу, у околини Велеса у Македонији. Гимназију је учио у Крагујевцу и Београду, а након завршеног петог разреда, октобра 1871. полази у Артиљеријску школу. Школовање је завршио као шести у рангу од 19 питомаца 10. класе. Произведен је у чин потпоручника 1875. и распоређен на дужност водника у Првом пешадијкском пуку. Учествовао је у Првом српско-турском рату као ордонанс офцир команданта Западноморавске дивизије, и борбама на Калипољу, Доловима и одбрани положаја на Јавору, а у Другом српско-турском рату био је ађутант и шеф штаба Чачанске бригаде прве класе. Истакао се као командант гардијског батаљона у Српско-бугарском рату 1885/86. године. Марта 1895. постављен је за команданта Дунавског пешадијског пука. Поред редовних дужности био је професор Војне академије, члан Академског савета и учеснику раду испитних комисија за официрске чинове, бележи историчар Радивоје Бојовић.
Изложба “Лепи Лаза између краља Александра и краљице Драге” настала је на основу дневника ађутанта Лазара Петровића, који је он водио од 17. јула до 20. августа 1901. године, исте године у којој се упокојио краљ Милан, а није се родио престолонаследник. Оригинални дневник сачуван је до данас и саставни је део поставке, а његово критичко издање приредио је Радивоје Бојовић. Објављен је 2008. године у едицији “Прилози за историју Чачка” као издање Народног музеја у Чачку.
На служби у двору провео је 1897. и 1898. годину као краљев ађутант, а 1896. био је командант 7. пешадијског пука. Марта 1898. године упућен је завојног изасланика у Цариград, а августа исте године унапређен је у чин пуковника. Када је у пролеће 1900. посланик Стојан Новаковић премештен у Париз, одређен је за отправника послова у српском посланству у Цариграду. Краљ Александар Обреновић је после одлуке о женидби Драгом Машин опозвао пуковника Петровића из дипломатске мисије у Турској и 12. јула 1900. га поставио за првог ађутанта. Био је члан Вишег војног савета, а септембра 1901. унапређен је у чин генерала.
“Дневник краљевог ађутанта” писан је оловком у кожном нотесу са позлаћеном резом. Белешке у форми подсетника за првог ађутанта од 9. маја до 17. јула 1901. исписане су на л. л. 1-5. Дневничко записи, писани уназад, почињу истог дана, а завршавају се 20. августа 1901. године. На само крају нотеса налази се рачунска белешка, изведена мастилом.
Пуковник Лазар Петровић је у дневнику током четири месеца саставио записе за 40 дана. Три дана су заступљена само у белешкама. Писао их је као подсетник задоделу одликовања, примања на двору, свечаности, путовања и свакодневне обавезе првог ађутанта.
“Дневник” је писан у време најдубље династичке кризе, након ла жне трудноће краљице Драге. Полиција је призивала београдске госпође, због осуде краљице, која “толико се једила да је и родила, ко зна како би то дете било”. У души и двору краља Александра Обреновића завладала је пустош, док га краљица “љубављу на вешт начин држи и повраћа”. Први ађутант био је сведок његове нервозе, њихових међусобних препирки и предвиђања часника Двора о невеселој судбини краљице после каквог новог краљевог познанства. За уметничке вечери, боравке сликара и вајара, у летњиковцу смедеревског винограда, у “Дневнику” као да није било места. Поводом славе 8. пешадијског пука записао је, под утиском да више не ужива поверење Драге Обреновић, не без сарказма, да је “штета што поглавар пука, краљица, није могла да обуче униформу”…бележи аутор изложбе и приређивач “Дневника”, историчар Радивоје Бојовић.
“Дневник” је сачуван у заоставшти ни капетана Ђорђа Роша, почасног генералног конзула Краљевине Норвешке у Југославији.
Зорица Лешовић Станојевић
