„INŽENJER“ I NAJBOLJI TRENER NA BICIKLU
U svetu sporta i čačanske košarke ime Dragana Cvetkovića Cveka nikome nije nepoznato. Od osnivanja KK „Mladost“ bio je trener mlađih kategorija u tom klubu, ali ne samo to… Košarka i deca kojoj je prenosio znanje bili su njegov život. Uvek na svojoj bicikli, „inženjer“, kako su ga u klubu zvali, nije propuštao nijedan trening i ništa mu nije bilo teško. Ni za decu, ni za kolege, prijatelje… Svakom detetu koje je trenirao bio je i treći roditelj, pričaju nam sadašnji treneri čiji je Cvek bio učitelj – Kolar, Šule, Tutun… Prošlo je dve godine od Cvekove smrti, a nakon memorijalnog turnira, dok evociraju uspomene i prisećaju se, uglavnom zanimljivih anegdota u vezi sa Cvekom, niko od njih ne može da obuzda suze. „Svi smo mi pedagozi, ali on je bio specifičan i neprevaziđen. Nažalost, najbolji od nas je otišao pre dve godine“, kaže Kolar.
Trener KK „Mladost“ Dejan Kolarević podsetio je na prve košarkaške korake Dragana Cvetkovića Cveka (1956 – 2016). Počeo je da se bavi košarkom, kao i većina mladića tih generacija, na terenu kraj Železničke stanice, bio je član generacije koja je bila kadetski prvak bivše Jugoslavije, sa Acom Janjićem i Ratkom Joksićem, našim istaknutim starim trenerima. Posle je igrao košarku u „Studentu“, „Gradcu“…
Ali, kako komentarišu njegovi „đaci“ i saradnici, s obzirom na to kakav je čovek bio, logično je bilo da se opredeli za posao trenera, a u KK „Mladost“ je bio od samog osnivanja kluba.
Cvek je uglavnom radio sa najmlađima, decom od šest, sedam godina… Vodio je škole košarke. Baš tu je do izražaja dolazila njegova ljudskost i neprevaziđena pedagogija. Ništa mu nije bilo teško. Uvek je bio tu za sve. Za „svoju decu“, kako je zvao mališane koje je trenirao, ali i za kolege, saradanike, prijatelje… U sred utakmice, na pauzama, vezivao je pertle onima koji to nisu umeli sami, uspavljivao ih na kampovima košarke…
– Mnogo je priča sa Cvekom, mnogo dana provedenih sa Cvekom, ali jednu noć nikada neću zaboraviti, ni ja, a ni ostale kolege. Bili smo u Ivanjici, u košarkaškom kampu, sa više od 120 dačaka. Svi mi treneri, bukvalno smo 24 sata bdeli nad decom. Bio je četvrti, peti dan kampa, polako i nas i decu stiže umor… To veče, jedan od dečaka nije mogao da zaspi. Ja sam bio dežurni trener. Obilazeći sobe, zatekao sam Cveka kako uspavljuje dečaka, čitajući mu knjigu… Svakome je to dovoljno da shvati kakav je čovek Cvek bio – priča Kolar.
Trener Mihailo Šušić – Šule bio je Cvekov saradnik, ali i komšija. Kaže, da za 20 godina, koliko je proveo družeći se sa njim, nije bilo dana da se nisu videli i seli da popričaju. Priseća se njihovih rituala.
– Imali smo neke savoje rituale. Skoro svaki dan smo išli u šetnju pored Morave, gde smo „pretresali“ uglavnom košarkaške teme. Cvek je prvo bio čovek koji je umeo da sluša. Uvek je mogao da da dobar savet, i košarkaški i životni – priča Šule i dodaje – Za današnje vreme čudno, ali Cveku je novac bio na poslednjem mestu i nikada nije mogao da shvati tu ljudsku potrebu i trku za kapitalom. On je živeo za svoju pravu porodicu i za svoju „drugu porodicu“ – košarku i decu.
Priseća se Šule i jedne anegdote, koja možda i najbolje ilustruje koliko je Cvek bio posvećen sportu.
– Sinu je pravio veridbu, krenuli su da isprose mladu. Obukao je odelo, stavio kravatu, ali u jednu kesu je ubacio trenerku. Supruga ga je pitala: „Šta ćeš ti sa tom trenerkom“, a on kaže: „Ja moram samo na sat da izletim, imam trening“… Kad su isprosili devojku, ustao je u sred ručka, otišao na trening i vratio se – priseća se Šule.
Sa trenerima koji su nam pričali o Cveku, bio je i njegov sin Miodrag, koji kaže da je prvo izgubio prijatelja, pa oca. I, iako je bio toliko posvećen košarci, Miodrag napominje da je uvek bio tu kao otac i kao suprug i sam se čudeći kako je sve uspevao da stigne.
– Pre svega, bio je dobar otac, muž i prijatelj. Nikako nije zapostavljao porodicu i ja zaista ne znam kako je imao vremena za sve. Ali, možda je poenta u tome što je i Šule pričao, on nije trčao za materijalnim stvarima, već je samo gledao kvalitet života. Želeo je da svima bude na raspolaganju, da se svima što više posveti… Odlazio je na treninge i kad smo slavili, između dva ručka. Ode i vrati se… „Vuklo“ ga je da bude sa tom decom. Dođe kući sa treninga i kaže mi: „Dođi da ti pokažem sliku moje dece“. Gledao ih je kao svoje – priča Miodrag. Sa ponosom govori o tome da nikada nije čuo niti jednu ružnu reč o svome ocu.
– Svi mi imamo vrline i mane, ali njegove mane se ne mogu nabrojati ni na prste jedne ruke, a za vrline bi trebalo mnogo, mnogo ruku – kaže Kolar i dodaje da koliko je Cvek bio odan klubu i košarci najbolje pokazuje podatak da je verovatno trener koji je gledao najviše utakmica svih selekcija KK „Mladost“, koji postoji 21 godinu.
Trener Vladan Tutunović prisećao se Cvekovih šala, smisla za humor, načina na koje je motivisao svoje igrače.
– I u nekim najtežim sportskim situacijama je bio vedar i davao nam je duh, što nam je svima značilo. Ne može da se opiše koliko je Cvek bio posvećen. Svima nam je ostavio domaći zadatak – kaže Tutun i priseća se Cveka, kako na svojoj bicikli, kojom je svuda išao, „vuče“ pun xak lopti i odlazi na trening u Ljubić.
Te iste bicikle seća se i Šule, ne samo Šule, već svi oni. Ali, Šule nam priča da nema dana da se ne seti Cveka, a da je ta njegova bicikla, nakon Cvekove smrti, dugo stajala u prizemlju kluba, i kada god bi je video, setio bi se Cveka. Tada i Šulu već počinje da „igra knedla u grlu“, a Cvekov prijatelj i direktor KK „Mladost“ Dobrilo Jojić Joja je pokušao da ispriča svoju priču o Cveku, ali su ga emocije, i nakon dve godine, sprečile.
Ipak, uspeo je i Joja da nam kaže da su oni Cveka zvali „inženjer“, sada već više ni sami ne znaju zašto. Često i danas, nakon neke utakmice ili tokom treninga, kažu: „Šta li bi rekao naš inženjer“.
– Dokle postoji ovaj klub, a nadam se da će postojati još dugo, inženjer će se pominjati – zaključio je Joja.
I.M.
