ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (20)
Надгробни споменици и крајпуташи
„Обрађени камен нити уме шта да сакрије, нити може шта да заборави“, Иво Андрић
Културно-историјском наслеђу Западне Србије, а пре свега Драгачева, неизбрисив траг дају надгробници каменорезаштва – стамени разбацани крајпуташи и збијени плаветни гробљаши са небом спојени, указујући на време када народна уметност проналази нови начин да укаже кроз камен, речју и осликаном шаром, на општу духовност и карактеристике старинске сеоске заједнице. Крајем 18. и почетком 19. века (посебно у време Карађорђа и Милоша) у народу се јавља потреба да нешто од свог усменог говора и преношења суштине свог битисања речју, запише, нацрта, ослика…
Парафразираћемо Радојка Николића, најзначајнијег истраживача овог феномена: На чему и где записују и сликају? На камену, на гробљу!
Није се сеoски човек определио ни за хартију, ни за дрво, већ за камен. Он га најпре клеше и украшава за надгробнике, па тек доста касније за стамбено-грађевинске потребе. Исписивањем, клесањем и украшавањем шарама и осликавањем уводи ново занимање – каменоресце.
„Урезујући камене таблице народног знања и познавања, они су означавали раздобље у коме се селом, уместо – то је причано, казивало – то је записано и насликано…
Гробља се лишавају усменог казивања па ћутке поведају и песмаре. Рукописом казују, објављују, разлажу, дају на знање, словом пријављују, одају, сведоче и проказују“. (Радојко Николић, Каменописци народног образа, Чачак, 1998, стр 11-13.)
Драгачевски каменоресци су најбројнији и најзборитији. Један од најстаријих, по мајсторству непревазиђен, јесте Радосав Чикириз. Они су изграђивали камене рукотворе и далеко изван Драгачева. Сликарски су били на узорној висини, а калиграфским усецањем слова достизали у уметности писања највише што се у камену могло. На споменицима се обавезно урезују крстови и друга хришћанска орнаментика, на неким – голубови и грожђе; мајсторима – алатке; женама – српови, игле за плетење; људима из власти – кметовски штапови, печати; домаћинима – штапови и буклије; младима – саксије са цвећем; војницима – пушке, реденици, на грудима ордење. На великом броју надгробних споменика и крајпуташа у камен су уклесане и целе људске представе, посебно ратника, али и младића и девојака.
Споменици од пешчара су обавезно бојени. Доминира плава боја, а у епитафима су јарким бојама исписана имена. Гробља често изгледају шарена, а у народу је позната изрека за онога ко умре: „отишао у шарено село“. Драгачевски камен пешчар сам се нудио клесарима, јер је његова мекоћа омогућавала лаку обраду и извођење најзахтевнијих резбарских захтева.
„Камен пешчаник. Порозан, лак за обраду . Није дуговечан. Лако прима и упија боју. А боје – читав спектар. Па су због тога гробља понекад плава, жута, црвена и зелена. Зависило је од мајстора и краја у коме ничу и који жале и славе. Црна боја је ретка. Најређа. Она, уосталом, није наметљива. Увек је присутна плава линија која опише рамена, истакне стас, увојничи став или девојачке груди. Плава линија живота и смрти…
Плава линија отела је од камена српске војнике. Плава линија храбрости и јунаштва. Плава линија отпора. Не збуњује сузом, надовезује се на веселе гробљанске заставе или зеленило живица крај друма, не спомиње ужас смрти због потомства. Поред војника прсе груди шаљивџије и хајдуци, винопије и сеоски хармоникаши. Живот им је био необичан… Импровизација је смела. Клесар се поиграо облицима. Родио камено лице.“ (Бранко В. Радичевић, Плава линија живота, Београд, 1961.)
У Гучи се од 1984. године налази Музеј надгробника и крајпуташа. У три собрашице, смештено је неколико десетина гробних каменова, међу којима су и они уврштени у најлепше примерке „плаве народне пластике“. Ту су пре свега да би били сачувани од пропадања, презентовали посебне и непролазне вредности (старошћу, садржајношћу, епитафима, ликовним елементима) овог, у Србији јединственог, Музеја. У три објекта представљена су 33 споменика, тематски разврстана у десетак скупина. Музеј упућује и на походе гробљима у селима широм Драгачева, где се налазе најлепши примерци овог јединственог градитељско-уметничког културног добра.
У заштићена културна добра Драгачева спада и гробље у Негришорима, на коме се налази груписано највише надгробних споменика високе уметничко-градитељске вредности.
Драган Ђоловић, Туристичка организација Чачка
