ПАПИРНИ СПОМЕНИК УБИЈЕНИМ НОВИНАРИМА
Дада Вујасиновић, Славко Ћурувија, Зоран Амиџић… Радећи свој посао, 19 српских новинара је страдало последњих деценија. „Нисам хтео да прикажем хронологију, него људе који су били спремни да дају своје животе за професију којом су се бавили“, каже аутор Небојша Вуковић.
Србија је последња земља у свету по броју неразрешених убистава новинара. Ниједно. Нека таква убиства су решена чак и у Колумбији. Што је најгоре, новинари ћуте, сматра аутор књиге „Небеска редакција“. Последњих тридесетак година страдало је њих 19 зато што су радили свој посао онако како је требало да га раде.
– Да је убијено 19 хирурга или архитеката, те бранше би, кад-тад, устале и побуниле се. Какав је то фелер у нашим главама и да ли смо ми заиста колеге, ако због тога никада нисмо организовали ниједан протест? Када сам истраживао убиства новинара, видео сам да на интернету нема готово ништа о Зорану Амиџићу, новинару РТС-а, чије је убиство и данас дањи велика тајна, а на пример о фолк певачу Ацу Лукасу има више од 27 хиљада разних објава. Одлучио сам да колегама направим папирни споменик, пошто никакав други немају – каже аутор, који је у тридесетогодишњој новинарској каријери радио у многим највећим српским редакцијама. Зоран Амиџић, кога помиње, је отац познатог водитеља ТВ Пинк, страдао је 1991. на Банији.
Од свих убијених новинара, Небојша Вуковић је најбољи пријатељ био са Дадом Вујасиновић, новинарком листа „Дуга“. Хтео је да књигу посвети првенствено њој, али се клупко одмотавало…
– Много сам волео Даду и тешко сам поднео њену смрт. У књизи наводим бар 20 разлога да она није извршила самоубиство, него да је убијена. Те кобне ноћи из њеног стана су нестале четири зелене фасцикле. Био је то материјал за књигу коју у Србији нико није смео да објави, али нашао се један издавач из Немачке. Те фасцикле садржале су прикупљене доказе да су поједини наши полицајци и официри у време рата трговали оружјем са Муслиманима. Нађене су и њеном стану и размагнетисане, потпуно неупотребљиве, аудио касете на којима је снимала разговоре. Ниједна редакција у Србији није смела да објави доказе до којих је дошла, зато је Дада решила да напише књигу – наводи Вуковић. Он Даду Вујасиновић назива и хероином свога времена. Потицала је из изузетно богате и успешне породице. Родитељи су је убеђивали да оде да живи у Канаду, или Немачку, где су они боравили, али она је, напомиње Вуковић, веровала да може нешто да промени у Србији. Када су је људи упозоравали да залази у опасне воде, само је одговарала: „Могу да ме убију и шта онда…“ Он је навео и форензичке чињенице, на основу којих није тешко закључити да Дада није извршила самоубиство. То би вероватно, једино било могуће да је на себе пуцала ножним прстом из ловачке пушке…
На промоцији књиге, 12. јануара, у чачанској Гимназији, Небојша Вуковић је јасно предочио и разлику између „Дневног телеграфа“ и данашњих таблоида. Иако је сматран претечом сензационалистичке штампе, за тај лист су колумне писали водећи интелектуалци тог времена, а фолк певачице су добијале простор само ако нису платиле порез држави. Изузетна личност, у много чему, био је и Славко Ћурувија, убијени власник „Дневног телеграфа“, кога је Вуковић такође познавао…
Разрешење убистава Даде Вујасиновић, Славка Ћурувије, Зорана Пантића… обећавале су све политичке структуре последњих двадесетак година, од када је свргнут режим Слободана Милошевића. Не само да ниједно убиство није решено, већ је толико мало података о свим тим догађајима. Аутор је углавном материјал за књигу прикупљао у Народној библиотеци Србије или од чланова породица и пријатеља убијених новинара, који су били спремни да отворено разговарају.
Решење за заштиту новинарске професије у данашње време, сматра Вуковић, могла би да буду и струковна удружења, али они се баве неким другим послом.
– Иако сам оснивач НУНС-а, повукао сам се. Не видим разлику између УНС-а и НУНС-а. Највише што они данас могу да нам понуде је попуст у јавном превозу. Не желим то, него да нам обезбеде заштиту да не можемо да добијемо отказ, ако одговорно и савесно радимо свој посао. Новинари су изгубили и саосећајност једни према другима. Скоро да више нико не помиње убијене колеге, а уколико данас добијете отказ, што се и мени дешавало, колеге вам кажу: „Стварно!“ и одмах питају: „Може ли још једно пиво?!!!“ – каже Вуковић.
З. Ј.
