ИСТРАЖИВАЊЕ СЕ НАСТАВЉА…
На Стевањдан, 9. јануара, поводом крсне славе Надежде Петровић, коју слави и чачанска Уметничка галерија која носи њено име, организовано је стручно вођење кроз изложбу “GENUS– породичне приче”, постмодернистичког сликара, уметника визуелних концепата и писца Милете Продановића, које је реализовао сам аутор. Љубитељи савремене визуелне уметности били су у прилици да прођу кроз пет целина ове мултимедијалне поставке, отворене 16. децембра, поводом Дана Града, а публици доступне до 26. јанура.
Продановић је, вођењем кроз концепт поставке, заједно са кустосом изложбе Јулком Маринковић, подробно анализирао технику реализације сваког сегмента изложбе. Излагање је започео хронолошки, од непосредног повода, који је иницирао његову уметничку радозналост, а реч је о аутограму који је сачувао, а добио га на наговор свог оца, управо у просторијама чачанске Галерије, као четрнаестогодишњи дечак, од ондашњег лауреата “Дисове награде” Милоша Црњанског. Питање које му је писац тада поставио, по речима Продановића, усадило је у њега црва, који га је све време кроз живот пратио: има ли његово презиме историјску везу са Продановићима из “Сеоба”. Трагајући кроз породичну историју, Милета Продановић је доказао “да има”. Отуда се сенка дечака и писца поред витрине са аутограмом може схватити као “амбијентална иницијална асоцијација” коју назива, можда, најлепшим цитатом “Бескрајни плави круг и у њему звезда”. А звезда се налази на плавој застави Европске уније, али само једна…
-Радови су окупљени око старије породичне историје, централни рад је базиран на једној народној епској песми, која потиче из 18. века, а будући да су моји преци пореклом из овог краја, а даљи преци, као и већина људи овде дошлу су са Динарске греде, односно из Херцеговине, то је прича о два брата. Један остаје овде у Западној Србији, други одлази у Војводину. Прича се делом надовезује на Милоша Црњанског и на “Сеобе”, а иницијални подстицај за ову изложбу догодио се 1974. године, када је Црњански добио “Дисову награду” и када је мој отац мени рекао: – Иди код оног чике да ти се потпише. Сва истраживања десила су се у новијем периоду. Морам да кажем да сам дуго одлагао ову изложбу, јер сам покушавао да нађем најпогоднију језичку формулу, а њу сам на крају нашао у видеу – рекао је Продановић.
Три рада су посвећена старијем претку Михаилу Продановићу, који је живео у 18. веку и истакао се у бици за аустријско наслеђе, Бици Марије Терезије код Донаверта, за шта добија златну колајну и племићку титулу . Овај део изложбе чини видео рад, а два рада су посвећена новијој породичној историји, један потиче из времена Обреновића, док се други фокусира на тему Првог светског рата.
Прва прича о Михаилу Продановићу, постављена у централној просторији Уметничке галерије, коју и сам уметник сматра централним радом ове мултимедијалне поставке, конципирана је као видео монтажа, експеримент са сликом и звуком. Звучну марицу покривају гусле у барокном амбијенту из времена Марије Терезије, епска песма сачувана у записима Аврама Јевтића, док на екранима “тече” река Комарница, река далеког порекла уметникове породице, кадрови из филма “Сеобе”, кадрови из Војног музеја у Бечу, фотографије битака, застава из 18. века и времена битке, коју је дао да се поново изради… Милета Продановић је за одабране стихове епске песме сам скицирао кадрове, а док је радио монтажу ових видео радова, каже, у великој мери их је осећао као део своје историје. Захвалио је свим сарадницима у техничкој реализацији поставке.
Због показаног јунаштва и племићке титуле, на епитафу Михаилове надгробне плоче, која је следећи сегмент поставке, а налази се након преношења у Успењској цркви у Новом Саду, на његов захтев, поред осталог, је написано: “Од Ужичке Каменице”, чиме је лоцирао своје корене везане за Маљен, Прањане и Богданицу. Надгробни камен са калком, личним грбом породице, “оживљава” безгласни и бесциљни топот коња… Следећа целина изложбе посвећена је уметниковом деда-стрицу Здравку, прати је звучна нарација, у којој се чита ратни дневник из Великог рата, Милетиног деде по коме носи име, који у себи носи трагично предсказање о Здравковој погибији код цркве у Прњавору… Централна фигура овог дела је урушена макета цркве, сачињене од легокоцкица, која симболично преноси драматику догађаја у свет детињства. Наредна прича посвећена је шољици за кафу, коју је уметникова бака поклониола његовој мајци када је дошла у Прањане, а припадала је последњем пару Обреновића, коме су Таковци градили и порушили двор, купили, па распродали покућство… У последњем сегменту су цитати епеске песме која је подлога првом и кључном делу ове приче… У Бечком државном архиву чува се Повеља о титули коју је добио уметников далеки предак. Истраживање се може наставити, и трагање за портретом Михаила Продановића урађеним 1744. године у Бечу…
З. Л. С.
