Društvo

ОГРОМАН ДОПРИНОС РУСКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ СРПСКОЈ НАУЦИ И УМЕТНОСТИ

Националним химнама Србије и Русије прошлог петка је на великој сцени Дома културе започела Свечана академија приређена поводом стогодишњице доласка Руса у Србију 1917 – 2017. Програм су организовали Град Чачак, Друштво српско-руско-белоруског пријатељства, Књижевни клуб „Драгослав Грбић“ и Дом културе, према сценарију и режији књижевника Миће Миловановића и Радмиле Рубаковић. Модератор програма била је Милкица Милетић, а водитељ Ксенија Радојичић.

Хор “Вазнесењски” је певао руску духовну музику, публику и госте је поздравио Драган Логвинов, председник Друштво српско-руско-белоруског пријатељства Србије са седиштем у Чачку, потомак руских емиграната, који се на челу ове организације налази девет година. Логвинов је током програма евоцирао успомене на своје руске претке. Руске песме изводили су хор Гимназије, Марија Красавчић, Саша Смрекић, Дуде Лукић, Стојан Гузина, Мирко Ратковић, одломак из романа Миће Миловановића “Демони долазе” читао је Бранко Тодоровић, из своје књиге “Ходочашће на Исток” Миша Токовић, а Мића Миловановић се са захвалношћу обраћао на руском језику великој слици трагичног цара Никлаја Другог Романова, који је својим ултиматумом спасио српску војску у Великом рату. Извод из књиге “Убиство Романових” С.С. Монтефјоре професор Слободан Николић, који је говорио и садржајан текст професора др Владимира Димитријевића “Октобарска револуција и руски мигрант у Србији”, где се, поред осталог, наводи:

-Пре 100 година, Трећи Рим, Русија, као хришћанско царство, нашла се на удару сила које су желеле да православно хришћанство нестане као историјски делатна сила и Москва је постала средиште Треће Интернационале. Избио је крвави грађански рат, који је до 1922, однео шест милиона живота. Многи који нису желели да живе у совјетској утопији, која се касније улила у ГУЛАГ, кренули су да сачувају голу душу у избеглиштво широм Европе и света… До 1921. године у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца пристигло је око 75.000 људи, међу њима је било 15 одсто племства, 20 одсто сељаштва и радника, и чак 65 одсто интелектуалаца који су много утицали на развој Краљевине СХС између два светска рата…. Због успостављања новог поретка међу њима се нашло и много црквених делатника, свештенства, монаштва, архијереја. Архијерејски сабор СПЦ дозволио је самосталну јуридсикцију руској цркви 1921. и узима је под своју заштиту, уступајући јој просторије Патријаршијског дворца у Сремским Карловцима – бележи Димитијевић.

Доласком “белих Руса”, што је био назив за руску емиграцију, Србија добија значајно појачање на научном и уметничком плану, будући да је у то време више од половине становништва старијег од 12 година било неписмено. Колики је био њихов допринос интелектуалном напредовању земље и народа најбоље сведоче подаци којима располаже професор Владимир Димитријевић.

Руски емигранти чинили су једну четвртину професора Београдског универзитета, а чак више од половине кадра Пољопривредног и Медицинског факултета бии су Руси, који су основали Интерну клинику овог факултета. Србији су дали 12 академика САНУ, обновили су балет и оперу Народног позоришта у Београду. Дело руских архитеката су најрепрезентативнији објекти у Београду: зграде главне Поште у Таковској улици, зграде Владе Србије, Министарства иностраних послова, старог Генералштаба, пројекат Белог двора, Патријаршије, цркве Александра Невског, Руски дом, црква Свете Тројице, за коју су значајне донације приложили и српски званичници… У Србији данас живи око 2.500 потомака руских емиграната. Разлози томе су сеобе, али и природна асимилација са домаћим становништвом, тако да се многи од њих изјашњавају као Срби. Виктор Троицки је српски тенисер руског порекла, коме је деда Сергије Троицики, био чувени професор права на Универзитету у Суботици. Захваљујући руским емигрантима многи српски манастири су обновљени и поново оживели. Руска духовност је снажно утицала на обнову вере међу Србима, а Руска загранична црква је била под снажним патронатом краља Александра. Као Словени и они су се нашли на путу Трећем рајху. Том заједничком страдању би требало подићи споменик, предлаже Димитријевић и подсећа да и генерације ученика чачанске Гимназије памте своје руске професоре: Алексанра Рудицина и Кирил Свинарски предавали су француски језик, Всеволд Судзиловски – цртање, Леонид Енвалд – хемију, Ђорђе Ковбаско – латински, Анатолије Красовски – латински и историју, Миша Боровски – руски, Балковој – математику… Успомену на њих и школске дане у својим делима сачували су њихови ђаци, режисер Пуриша Ђорђевић и Љубомир Радивојевић Шаја…

 

Зорица Лешовић Станојевић

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.