Filmski i video program Umetničke galerije „Nadežda Petrović“
HRONIKA ŽIVOTA NA BALKANU
O filmovima jednog od najznačajnijih autora dokumentarnog filma kod nas Želimira Gvardiola, prikazanih u okviru poslednje večeri (ponedeljak, 11. decembar) ovogodišnjeg ciklusa filmskog i video programa Umetničke galerije „Nadežda Petrović“, podržanog od strane Ministarstva kulture i medija Republike Srbije
Urednik filmskog i video programa Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ Predrag Živković najavio je Želimira Gvardiola, kao jednog od najznačajnijih autora dokumentarnog filma od početka devedesetih do danas.
– Postao je običaj da velika imena poput Želimira Žilnika, Gorana Radovanovića i Želimira Gvardiola zatvaraju tromesečne cikluse filmskog i video programa UG „Nadežda Petrović“ poslednje tri godine – istakao je Živković.
Publika je bila u prilici da kroz pet dokumentarnih filmova, nastalih od 1990. do 2011, isprati kako se razvijalo stvaralaštvo jednog od najznačajnijih reditelja dokumentarnog filma, koji je 1984. godine diplomirao, a 1990. magistrirao na čuvenoj FAMU, u Pragu, na katedri za filmsku i televizijsku režiju.
Prikazano je pet dokumentarnih filmova Želimira Gvardiola: „Kakvi smo, takvi smo“, „Ne znam gde, ni kad, ni kako“, „Zločin i kazna“, „Crni gavran“, „Zločin i kazna““ i „Sumnje i tajne“.
Pre prikazanih filmova o autoru je govorio Srđan Vučinić, filmski kritičar, esejista i dramski pisac.
-Pripadamo generaciji, bar većina nas, rođenih u vreme Jugoslavije, koja je prošla kroz razne krize ekonomske, ratne, humanitarne, a nakon dvehiljadite, ponovo kroz ekonomsku, odnosno tranzicijsku, moralnu i opštu antropološku krizu čoveka na ovim prostorima – naglasio je Vučinić.
Celokupna istorija ovih prostora i našeg društva u više od 25 godina, sagledana je kroz filmove Želimira Gvardiola. To su filmovi od ljudske tragedije ka tragičnoj farsi, koji se bave graničnim situacijama ljudske egzistencije, u kojima se nalaze junaci filmova, koji se suočavaju sa neumitnom bolešću, smrću vlastitom ili smrću bliskih, sa stradanjem i patnjom.
– Ovi filmovi nam otkrivaju, kao i filozofija egzistencije Karla Jaspersa, da se čovekova suština nalazi u graničnim situacijama egzistencije, a i u slučaju Gvardiolinih filmskih junaka, bez obzira gde se oni nalaze u domu za umobolne, u staračkim domovima, zatvoru, ili kao žrtve bezumnih ratova ili kao žrtve raznih vidova prevare i otimanja imovine u doba tranzicije – rekao je Vučinić i istakao da su ovi filmovi melodije zaumnosti, gde iz čoveka progovara ono što njegova svest neće, a autor uspeva da uhvati u svojim kadrovima i sekvencama.
Autor je, govoreći o svom stvaralaštvu, istakao da su njegovi filmovi hronika života na Balkanu u proteklih četvrt veka.
Na pitanje kako nalazi teme za svoje filmove, reditelj je odgovorio da tema uvek pronađe autora, a ne autor temu i da ako ga dirne tema kao čoveka, tek onda ulazi u pripremu, istraživanje, produkciju, post-produkciju. A ako je hladan prema bilo kojoj temi, onda ne radi.
Želimir Gvardiol je rekao da su njegovi filmovi antropološki i da ih tako doživljavaju širom sveta. Objašnjavajući svoj filmski postupak, naglasio je da istraživanjem utvrđuje faktografiju, odnosno istinu bez ikakve manipulacije i bez navijanja za bilo kog aktera u filmu i da on lično mora da utvrdi šta se realno desilo, da niko ne laže i ne izmišlja i da nikakva fikcija u odnosu na ono što se desilo nije dopustiva.
– Danas mnogi mešaju dokumentarno i fiktivno i stvaraju poludokumentarne i poluigrane filmove u kojima ne znate šta je realno, a autori nemoćni da se izraze dokumentarno, prave razne životne konstrukcije, što nema veze sa autentičnom dokumentaristikom – istakao je Želimir Gvardiol.
Za autora, scenario nije Sveto pismo i tamo gde je život jači od onog što je smislio sam sa sobom, daje prednost terenu, životu, okolnostima koje su vezane za određeni događaj.
Reditelj je govorio i o ulozi muzike u svojim filmovima, pre svega o onoj spoljašnjoj.
– I tišina može biti muzika i to ona najbolja. Kao i mnogi autori, koristim zvuk sa terena i ostavljam to realno, bez korekcije i stilizacije, a muzika je tu da stvara atmosferu i akcentuje pojedina mesta, ona najemotivnija. Muzika u mojim filmovima je primenjena i minimalistička – rekao je istaknuti reditelj i dodao da su za njegove filmove muziku radili i Isidora Žebeljan i Rambo Amadeus.
Pitanja publike su bila brojna i odnosila su se na teme prikazanih filmova i junake ovih neobičnih priča. Filmovi Želimira Gvardiola prikazani su samo na početku njegovog rada, ranih devedestih, u okviru programa „Jedan autor, jedan film“ na RTS-u, a nakon toga, publika nije imala priliku da ih vidi, sem na festivalima.
Izuzetno filmsko veče i izvanredan završetak još jednog uspelog ciklusa filmskog i video programa UG „Nadežda Petrović“.
Dušan Darijević
