UMESTO POZORIŠNE KRITIKE
ZBOG BOLESTI GLUMCA, PREDSTAVA ODLOŽENA
Sinoć je u Čačku trebalo da bude odigrana pozorišna predstava „Srpska lajka“, Narodnog pozorišta iz Beograda, po tekstu Čačanina Aleksandra Jugovića, a nije. Razlog – bolest glumca, tako je pisalo na blagajni i u to želimo da verujemo, vreme je jesenjih „rednji“, pa i siroti glumci, večito na tankoj ‘rani, lako obole, al’ bože zdravlja, prezdraviće, pa će nam opet doći, ako je samo to bio razlog. Srećom poslednjih godina ovo nije bila česta pojava u Domu kulture, ili pojedine glumce dobro ‘rane, ili je nešto drugo u pitanju, ne znam.
Pamtim u ono srećno doba, dolazi nam „Atelje 212“, predstava rasprodata petnaest dana unapred, željno čekamo kad će nam stići reprezentacija najboljih izvođača glumačkih radova. Nekad se znalo, predstave su u Čačku uglavnom igrane petkom, od 19:30, na sceni Doma kulture. Autobus sa glumcima i kamioni sa opremom su davno stigli pred ulaz, onaj kod nekadašnje kafane „Takovo“. Ali, nešto čudno se ipak dešava. U 19:15 na blagajni je istaknut natpis: „Zbog bolesti glumca, predstava se odlaže, vaše karte možete vratiti na blagajni i uzeti novac, ili ih zadržati do narednog termina za predstavu“.
Nervozni gledaoci se vrte okolo, neko vraća karte, a neko očekuje čudo, kad, eto jedan, sav zajapuren trči iz pravca HB-a i viče: „Ljudi, glumci su u „Zelengori“, Zoki ima šou“ (misli se na Zorana Radmilovića). Svi potrče u nekad popularnu PIVNICU – ZELENGORU. Ispred ulaza mnoštvo sveta, unutra haos, Zoki drži čas. Ali ipak, ona prava predstava nije održana, ZBOG BOLESTI GLUMCA. Poboljevali su naši glumci često i na razne načine, tako i toliko, da je nekadašnja upravnica Ateljea 212 htela, a bogme i zatvorila im na par dana čuveni bife u pozorištu, zbog zdravlja, naravno. Nije to potrajalo, situacija je bila samo gora, a i glumci se uzjogunili, pa se sve brzo vratilo na staro.
Jednom je u Čačak stigla i popularna u to vreme, sredinom osamdesetih godina i čuvena predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta „Tetovirane duše“, čuvenog makedonskog dramskog pisca, Gorana Stefanovskog. Predstava rasprodata, velika sala Doma kulture krcata. Igraju sve same veličine ne samo srpskog, već i jugoslovenskog glumišta: Mira Stupica, Zijah Sokolović, Aleksandar Berček i drugi. Krene prva slika, predstava tek počela, kad, iza scene, čuje se snažan udarac i zatim muk. Ubrzo se na sceni pojavio pomočni radnik pozorišta tražeći pomoć lekara. Na scenu izađe čuveni Momo Antonović, lekar KK „Borac“ i dugo nikog nije bilo na sceni. Onda su opet zvali nekog stručnog, pa opet, kasnije još jednom, gotovo pravi konzilijum iza scene. Sve je to potrajalo, a onda se pojavio i Zijah Sokololović, koji je zamolio publiku za razumevanje, kolega se povredio pri izlasku na scenu, ko hoće može da vrati kartu i uzme novac, a ko neće, može da gleda njegovu monodramu „Glumac je glumac“. I tako, nastade prava ludnica u sali sa veselim Zijahom i svi zaboraviše na onog nesretnika koji je morao na kraju u Hitnu. Pričalo se posle, da je glumac bio povišenog adrenalina i pod „gasom“. Pri izlasku na scenu u tako „uzvišenom“ stanju, zaneo se malo i udario dobro glavom u potporni stub, toliko snažno, da su ga veoma dugo vraćali u stvarnost i ovaj naš svet.
Eto, a nama samo ostaje da se nadamo, da zbog bolesti glumca, nećemo ostati uskraćeni za predstavu „U AGONIJI“, po tekstu Miroslava Krleže, zakazanu za 30. novembar.
P.S.: Ove pričice nisu ispričane da bi uvredile i omalovažile bilo koga, već su se prosto nametnule, čučale su negde u sećanju i čekale upravo ovakav neki trenutak, da izađu na svetlo dana.
Dušan Darijević
