ОСНАЖЕНЕ ПОРОДИЦЕ – БОЉИ ПОЛОЖАЈ МЕНТАЛНО НЕДОВОЉНО РАЗВИЈЕНИХ ОСОБА
И ШКОЛА И КУЋА
Почетку нове школске године вероватно су се највише обрадовали ученици Школе за основно и средње образовање “1. новембар”. А тако је сваког септембра. Из разговора са многим родитељима током претходна два месеца сазнали смо да њихова деца једва чекају да се отворе учионице и да се поново виде са својим школским друговима и наставницима. Јер школа је за ову децу више него за њихове вршњаке, она је за њих заиста други дом. 
То се осети чим се закорачи у двориште у Булевару Вука Караџића, које бојама и уређеношћу мами погледе пролазника. А поред вредног домара, у уређење су укључени и сами ученици, у оквиру својих радних активности. И када се уђе у школску зграду, сваки кутак одише неком посебном врстом радости, креативношћу радова по холовима и учионицама, који су настали на бројним радионицама.
У све ово смо се уверили и овог пута. Врата нам је отворио насмејан малишан и у знак добродошлице упитао нас како смо. Директор Школе Милорад Ђондрић објашњава нам да је радост почетка школске године очекивана реакција, јер су деца у овој школи упућена једна на друге, да се веома лепо друже током наставе, али и после тога. Посебно се радују прославама рођендана, матура, које се организују у самој школи, а у чему помажу многи људи добре воље.
Школу сада похађа 80 основаца и средњошколаца, што је до сада највећи број ученика. Новина је што је од ове године уведено и трогодишње средње образовање, после чега ће ђаци стећи диплому помоћника књиговесца. Целог лета су и ученици и њихови родитељи жељно ишчекивали ову вест, јер им много значи још једна година у школи. Директор истиче да је установа, увођењем инклузивног образовања, задобила поверење родитеља, који се све више одлучују да њихова деца или потпуно пређу из редовних у ову школу или да похађају “додатну подршку”, која је омогућена решењем ресорног Министарства.
– Многи су схватили да је за децу ово бољи систем, јер има много више индивидуалног рада, кроз саме предмете, као и кроз логопетски и соматопедски рад. Прошле године имали смо осам ученика коју су долазили код нас на додатну подршку. О томе говори и податак да је одржано 1.004 часа у оквиру овог програма – каже директор.
Већ пуних седам година наставни кадар Школе обавља ову делатност потпуно волонтерски. Велики део и других активности запослених везан је за волонтерски рад, о чему они не желе много да говоре, јер сматрају да је добробит, како увек у разговору кажу “њихове деце”, најважнија.
– За њих је потребно много рада и много времена, јер је важно да се испрати сваки корак детета. Колеге у редовном школовању, које у одељењу имају по тридесетак ученика, заиста немају могућност да се много посвете овој деци… Код нас су одељења до десет, а за децу са вишеструким сметњама до шест ученика. Управо ова чињеница омогућава више индивидуалног рада, а наставни план и програм се раде према капацитетима и могућностима сваког детета – објашњава Ђондрић који је у ову установу дошао пре 26 година и добро се сећа колико су то тешка времена била.
Директор наглашава да многи родитељи нису схватили инклузију, која подразумева да деца са сметњама у развоју могу прелазити из “редовне” у ову специјализовану школу, и обрнуто, када се процени да остварен одређени напредак.
Његово мишљење о инклузији дели и Вера Курћубић, дефектолог, логопед и олигофренолог. Напомињући да долазе деца са којима углавном није било континуираног стручног рада, она каже да у Школи тек формирају елементарне покрете који су неопходни за развој “фине моторике”, у коју спада и држање оловке. Уз све то мора се радити по плановима редовних школа, које је тешко уклопити због капацитета, могућности и потреба саме деце.
– Свако дете је прича за себе, тако да наши програми подразумевају заиста сагледавање сваке личности посебно, укључујући и њихову породичну ситуацију, социјалну карту и свих других области детета… Деца која похађају додатну подршку долазе до два пута седмично, а неопходан им је свакодневни индивидуални рад. Циљ нам је да извучемо максимално од сваког детета, у складу са њиховим интересовањима, могућностима и способностима. Јер највећи професионални изазов је да помогнете тамо где то можете. Кад видите да сте пронашли прави пут и начин да дођете до дечије главице, то је у сваком смислу задовољство – објашњава Вера Курћубић.
Колико им годи такав рад, код деце се то види веома лако, јер то показују искрено се радујући. Примера, које нам саговорница наводи, је много, а сусрели смо озарена лица ових малих школараца, који су једно време ишли у “редовне” школе.
– Драгоцено време се изгуби на емотивном плану детета, а то се после одрази на све друге сфере. Крајњи циљ је да се дете социјализује, да покаже своје потребе. То треба да буде усмерење и за родитеље, који морају ускладити своје жеље и амбиције са дечијим потребама – саветује она и истиче да је родитељска сарадња пресудна за успех рада са децом…
Али, кад заврше школу, тешко долазе до посла, тако да су раније углавном били упућени на своје породице. Оснивањем прво Спортског клуба “Морава”, а касније и “Зрачка” стање се у великој мери променило. Многи бивши ученици радо долазе поново у Школу, а велики број настави да тренира неки спорт управо за школски клуб.
З. Јаковљевић, В. Тртовић
(Цео текст можете прочитати у новом броју „Чачанског гласа“)
