ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (33)
МОЈСИЈЕ ИЛИ “МОЈ СИНЕ”
О тачном значењу назива чачанског села Мојсиња нема писаних докумената, нити других поузданих извора. Мирјана Ранковић Матовић, професор српског језика у пензији, чији су корени и већи део живота везани за Мојсиње, дуго се бави прикупљањем података о историји свог села, које је објавила у монографији. У оквиру свог истраживања, прикупила је неколико легенди о настанку овог имена.
Прву легенду која је везана за Косовски бој, како нам је испричала, често је слушала у детињству, а први пут је записао Миле Мојсиловић, један од најзначајнијих хроничара старог Чачка. Мирјана Ранковић Матовић легенду је уобличила у једну причу:
“Лета Господњег 1389-ог, са Косова, крвљу преплављеног бојног попришта, враћала се израњављена, исцрпљена и болом опхрвана српска војска. На једном пропланку застадоше да предахну и да се окрепе.
Жене које чекаху своје синове и мужева да се врате из боја, видевши напаћена лица јунака, напабирчише нешто хране у својим скромним домовима, напунише тестије и бардаке хлађаном водицом и тиме дариваху храбре српске витезове. Утом се, на узаној стази која је вијугала између столетних храстова, указа стасита средовечна жена, расуте косе и упалих очију. Низ њено лице котрљаху се, као киша крупне, сузе. Она за трен застаде, загледа се у једног од јунака, а онда из свег гласа крикну: “Син ! Мој син је!“. Нагло потрча силином ветра ка збуњеном младићу, но када схвати да то није њен син, она настави да хода од једног до другог јунака, да га загледа и да узвикује: „Ово је…Мој син је ово“. То наизглед кликтаво узвикивање и нада да је пронашла сина преточише се у нарицаљку која се састојала само од три стално понавњане речи: „Мој син је…..моје син је… мој син је…“ Чинило се да су и разгранати храстови прихватили мајчину тужбалицу и целу ноћ је понављали.
Сутрадан јунаци кренуше даље, али се успут присетише да им је, прислоњен уз један храст, остао барјак, без кога се нису хтели вратити кући. Старешина заповеди да се врате и да донесу барјак.
– А где ћемо га наћи, господару? – запиташе ратници.
– Идите тамо до оног места где је она мајка нарицала: Мој син је …
Двојица јунака хитро се вратише на казано им место и нађоше барјак поред кога је седала несрећна жена шапућући: „Мој син је… мој син је…“
Војници је тужно погледаше, узеше барјак и кренуше ка својим саборцима. Она их погледа умрлим погледом и први пут изусти своју мисао до краја: „Мој син је јунак… мој син је…“. Више се ништа није чуло, а јунаци прозваше село по мајчиним речима Мојсиње”.
Другу легендију ауторка је назвала “Мојсијина молитва”, а као дете чула је од своје бабе Виде Ранковић Павловски:
“Беше свеже, сунчано ђурђевданско јутро. Мајка пробуди Мојсију, своју прелепу кћер јединицу да иде на воду и да на ово празнично јутро, набере лековитог биља. Ведра, весела и намејана Мојсија разиграно стрча до потока, уми се леденом, бистром водом и крену ка пропланку где бејаше највише свакојака биља. Кретала се слободно и неопрезно, заборавивши да на путељцима и стазама више није безбедно као некада, јер Турци запоседоше овај мали комад српске земље.
Мојсијина веселост намах пресахну, јер се на прашњавом друму указа турски коњаник, који када угледа прелепу девојку, „пусти“ коња у галоп и ка њој. Мојсији једино уздање беше да се домогне шуме или да своју част, девојачко достојанство, поштење и девичанство преда Турчину. Ноге је понеше ка шуми са жељом да утекне и скрије се. Трчала је што је ноге носе, али коњском галопу није могла умаћи. Када се топот коњских копита превише приближио, Мојсија схвати да спаса нема. Клекла је, расплела своје плетенице, прекрстила се и молитву Свевишњем упутила: „Молим Ти се, Боже. Молим Те ја, раб твој Мојсија, отвори земљу да пропданем, у црној земљици да нестанем, да душманину земље моје у руке не паднем.“
И гле! У трену када Турчин стиже до несрећне девојке и пружи руку да дотакне њену бујну таласату косу, земља се отвори и Мојсија нестаде у њеној утроби. Турчин је све то забезекнуто посматрао. Ум му се помрачи, глас изгуби и до краја живота луташе кадилуком као изгубљен. Сељани, сазнавши шта се догодило, место где се Мојсија стопи са зељом назваше Мојсиње”.
Трећу легенду “Моје сиње море”, Мирјани је пренео деда Павле Ранковић, која је, по његовом казивању, преношена из генерације у генерацију Мојсињаца:
“У прастара времена, још када је Мојсије земљом ходио, и морима пловио и Божије законе и заповести људима преносио, данашња моравска долина била је део великог мора. Из мора уздизало се шумовито острво, данашња Острица. Мојсије је пловио морем. Хтеде да пристане на Острици, али му се лађа насукала на један грбен, јер се вода нагло почела повлачити. Пошто ништа није друго могао да учини, Мојсије прекрсти штапом и рече: „Повуци се моје сиње море, нек се гребен са острвом споји… нестани моје сиње…“ Мисао није ни довршио, а море је нестало. Тада он гребен, где се лађа насукала, прозва Мојсиње”.
Мирјана каже да је ово посебна занимљива легенда, јер на Острици постоје узидани камени котурови са гвожђем за привезивање бродова.
Четврту легенду испричао је недавно Адам Илић из Мојсиња, а уредила је и забележила такође Мирјана Ранковић Матовић:
“Буљук Турака је гласно улетео у мало шумовито сеоце. На челу буљука млади харачлија – јаничар, висок, стасит и веома наочит. Закрвављних очију витла мачем и утерује страх у кости сељанима. Док његови војници скупљају харач, он завирује у мале похабане кућерке.
Под једном вињагом седела је средовечна женица и тихо тужила: „Мој сине, моја надо, хоћеш ли се мајци икада јавити….“ До малопре осиони младић застаде, осетивши снажан бол у грудима. Покушавао је да се присети откуда му је нелагодно осећање познато, док му се поглед није одвајао од жене која је призивала своје чедо.
Жена усмери тужни поглед ка младићу, пребледе, а онда јурну ка јаничару вичући избезумљно: „Мој сине! Народе мој син је дошао!“ Млади јаничар помисли да је жена помахнитала, али у трену му се појавише слике из прошлости када га Турци отеше из мајчиног загрљаја и одведоше у Турску. Дуго је патио, дуго смишљао планове како да се врати родном дому, а онда време набаца заборав на његове ране, удобан живот га понесе и он заборави на мајку, на кућу, на Србију. Врисак жене и речи „мој сине“ подсетише га на мајчино дозивање док је он у сузама посматрао како му његово село, дом и мајка нестају из видокруга.
Сељани задржаше жену која је и даље викала: „Људи, не дирајте ме! Ово је мој син, мој син! Хоћу да га загрлим, јер то је мој син, моја крв, мој младеж на образу! Мој сине, дошао си мајци!“
Јаничар подстаче војнике да што брже окончају започети посао, а када му рекоше да је све завршено, баци још један поглед ка жени која не престаје да тужи, а онда се нагло окрете и крену из села. Рука му несвесно напипа повећи младеж на образу и немир га обузе. Кад су мало одмакли, он издаде заповст да се улогоре и да се ту добро одморе док се он не врати. Окрете коња и јурну ка селу. Нађе уплакану жену како под вињагом и даље дозива, скочи с коња и дограби је у загрљај. Она дрхташе као прут. Препознао је мајку и њен плави благи поглед и срце му поскочи од среће. Сачека да се жена смири, а онда јој рече да мора ићи зарад села, јер ако остане, Турци ће све попалити и побити како би га нашли. Обећао је да ће чим пре побећи и доћи кући. Мајка га помилова, пољуби и испрати речима: “Мој сине, мој сине лепи!“
Јаничар оде својим послом, а након неколико дана побеже од Турака, јави се мајци и оде у хајдучију. Село због мајчине тужаљке доби име Мојсиње.
Текст приредила: В. Тртовић
Фото из документације М. Р. Матовић