“Zelena pijaca”, ili narodski pijac, u Čačku ima svoju prošlost, sadašnjost i neizvesnu budućnost. Ovih septembarskih, toplih dana, na pijacu je najlepše, sve vrvi od ljudi, prodaje se, kupuje, zimnica se sprema, a tezge šarene od živih boja kasnog leta. Ta živost će još malo potrajati, a onda će i pijac utonuti u uobičajenu lertargiju
Pre rata, gotovo u svim srpskim gradovima pijace su bile na trgovima, u samom središtu urbanih sredina. Kasnije se to menjalo i pijace su dobijale nove lokacje, uglavnom, bar u većim gradovima, ostajale su u centrima, ali su i nicale po novim naseljima. Pijac je imao svoja pravila i za svako mesto je bio oaza društvenog života, najživlja moguća mesta, gde se redovno dolazilo I nabavljalo za kuću, sve je još življe bilo pijačnim danima, pred praznike, a naročito u ranu jesen, u vreme pripremanja zimnice. Kupovalo se na veliko I malo. Tako je bilo, a onda su se u centar grada polako uselili mega marketi, pijace su izgubile trku sa vremenom i postale mesto gde uglavnom kupuju penzioneri i oni siromašnji koji žele da uštede svaki dinar, ili da sa tezgi pokupe odbačeno voće i povrće. Ne rani se više petkom, da se na vreme dođe na pijac i kod poznate seljanke pazari sir i kajmak, kupi pršuta i najbolja rakija sa Kablara i Jelice. Sve je manje i prodavaca sa svojom robom, ima onih mešovitih – proizvođača I prodavaca sa robom iz plastenika, ima i onih koji su devdesetih izgubili posao i onda uhlebljenje potražili na pijacu, kupuju robu od drugih u rano jutro i onda ceo dan, od 5 sati, pa do zatvaranja, “čuče” na pijacu i po zimi i po žegi. Tako moraju, a neki tako i hoće, zato što su usamljeni, zaboravljeni i pijac i njegova živost im vraćaju polet I volju za životom.
I čačanski pijac se nakon rata ugnezdio u samom jezgru starog dela grada, okrnjio deo stare Sinđelićeve ulice, gde je glavni ulaz, a može se ući i izaći na dva mesta u Obilićevoj, kod pekare “Ivanović”, ili kod nekadašnjeg Vatrogasnog doma. Postoji i ulaz-izlaz u nekadošnjoj Ulici Lole Ribara, sadašnjoj Svetozara Markovića. Još je živo sećanje na stari izgled Sinđelićeve ulice, na sasmom početku sedamdesetih, pre nego što su porušene stare kuće Vujovića. U blizini magacina, koji je nacionalizovan nakon rata i postao “Žitoprometov”, bila je velika kuća trgovca Vujovića sa ogromnim dvorištem sa nekoliko trošnih kućeraka, koji su oduzeti posle rata kao višak stambenog prostora. Tu, u tom ogromnom dvorištu, u oronulom stančiću stanovali su i braća Joksići, Ratko i Aco, košarkaši. Ratko, zvani Tereb je imao i svoj veliki golubarnik i golubove. Sve je to nestalo, kao I mnoge dvorišne priče, sredinom sedamdesetih, u vreme procvata “Zelene pijace” u Čačku, kad se širila na sve strane. U to vreme se još mogao pred praznike pazariti kakav pevac dobar za supu ili ćuran, a kod seljanki pravi domaći kajmak i sir po kom je ovaj kraj bio poznat i u Dubrovniku, Sarajevu. Dragačevski krompir, a ne onaj uvozni, ukrajinski, se mogao s jeseni pazariti na tezgama, a višak se terao u Beograd, Novi Sad i na pjace širom Jugoslavije.
Danas je sve drugačije, kajmak se kupuje u KMN-u, kod “Grešnog Miloja”, voće i povrće na odloženo, u Tempu i Rodi i po malim radnjicama. Ali, ima I onih koji ne mogu bez pijaca, uzmu ceger, velike pletene korpe u ruke ili ona kolica od Kineza, gde staje “pola pijaca”. Oni stari Čačani, ako takvih još ima, po navici svraćaju prvo u pekaru kod “Ivanovića” po pogaču, kifle i lepinje, a može i vruć burek deci za doručak. Posle, zna se, u deo za mlečne proizvode i meso, ili narodski, tamo gde je beli mrs. Merka se sir masni, polumasni, mladi za gibanicu, proba, gricka, pogađa. Nekad se obavezno pazarila i pršuta, sad se nema para, uzima se domaća dimljena slanina tzv. “sapunjara”, a i ona mesnata kad je ima da valja, kobasice, kavurme sve ređe ima one dobre prave. Još uvek mogu i da se pazare ona prava jaja, domaća, tamo gde koke kljucaju po avliji. Nekad se nađe i po koja seljanka, koja od muža sakrije neku dobru ljutu “mučenicu” i donese na pijac, ali toga je sve ređe, ima raznih “brlja” od kojih boli glava sedam dana, a i one onako “ispod tezge”. Sa “mrsa” se prelazi na povrće. Sve je manje istinskih proizvođača, ali ponuda je dobra i ima svega, a izbor mnogo bolji nego po marketima. Sada se kupuje i na džakove, paprika, krompir, a uskoro će i kupus. Kupi se i zelen za nedeljnu supu. Stalni posetioci pijaca znaju za prodavce koji su tu stalno, za Lolu, Ljuba, Mila, Milku i ostale.
Ko sedne u bife ”Mica”, ili bilo koji od okolnih, koje uglavnom drže žene, može lako saznati gde može da se pazari ono najbolje na pijacu, a i kakve su danas cene. Dok se gustira, kafa i rakijica, a zimi vruća i kuvano vino, čuju se razne pijačne novosti i abrovi, malo se odmori, spuste korpe i cegeri bar na trenutak, ili dok ne pozove žena na mobilni. Po ovakvim bifeima i kafanicama: kod Nadice, Mice, Branke, okuplja se uglavnom stariji svet, penzioneri, bivši vozači, mehaničari, građevinski radnici, preduzimači seljaci, po koji birokrata-službenik, lokalni pijanci, majstori svih profila. Svaki pijac, pa i ovaj čačanski, ima svoje legende, probisvete, one koji dosađuju, traže za rakiju, ili dokoni zvrje, svi znaju za Miljka, onda onog sa patkom koju šeta u dečjim kolicima ili za Beca. Malo je poznata činjenca da naš pijac leti poseti više stranaca, ne gastabajtera, nego onih pravih, nego sve institucije kulture zajedno. Njima je sve to šarenilo egzotično i lepo. Mnogi veliki svetski gradovi su pred naletom modernizacije ostali bez svojih pijaca, a mi svoje ne znamo i ne umemo da čuvamo i tako, punih cegera ide se ka izlazu i na starom kvantašu, kupuje voće. Neko na kraju, a neko na početku ide kod “Brka” u kasapnicu ili u neku od drugih u blizini.
Šuška se da će naš pijac uskoro nestati, da će tu biti ovo ili ono, ali on još uvek traje uprkos svemu, sa svim svojm manama i prednostima, kao ustalom i mi, njegovi “vernici” i posetioci, koji idemo na pijac, kao na “ćabu”, svakoga dana, od 5 do 16 časova.
Dušan Darijević
Foto: Vladimir Duba
