СЕЛА – ПРИВРЕДНИ И ТУРИСТИЧКИ ПОТЕНЦИЈАЛИ ГОРЊЕГ МИЛАНОВЦА
С обзиром на то да овим серијалом текстова “Чачански глас” истражује привредне и туристичке потенцијале села на територији Горњег Милановца, анализира колико су они искоришћени и какви су планови општинског руководства и самих мештана да их што боље представе јавности и потенцијалним инвеститорима, овога пута смо разговарали са Петрашином Јаковљевићем, генералним директором веома успешне компаније “Металац” и потпредседником Привредне коморе Србије. Као стипендиста ове фирме, за више од три деценије непрекидног рада, Јаковљевић је прошао све фазе и напредовао, од главног инжењера технологије механичке обраде лимова, преко првих позиција у техничкој припреми и сектору производње, до функције генералног директора “Металца”, коју је преузео 1. априла 2005. године. Поред тога, Петрашин Јаковљевић активно учествује у раду менаxерских и привредних организација и асоцијација.
“Металац” је пример предузећа које је успешно приватизовано. Који је рецепт за успех једне фирме?
– Компанија “Металац” је основана 1959. са 37 запослених, а као акционарско друштво послује од 1998. године. У сарадњи са “Слободом” из Чачка, 1961. године ово предузеће је почело да производи посуђе. До деведесетих година “Металац” је производио и развијао само емајлирано посуђе. Међутим, када је дошло до распада бивше Југославије, почели смо да размишљамо и о другим програмима, тако да смо уврстили и посуђе које је тада било тражено на светском тржишту, тефлонизирано на челику, а касније и на алуминијуму. Од 1998. године уводимо и линију инокс посуђа. Потом је направљена и фабрика судопера. Када смо остали без трговинских ланаца који су презентовали и продавали нашу робу, у другој половини деведесетих година почели смо да развијамо и трговину. “Металац” је данас озбиљан трговински ланац који у Србији има 75 малопродајних објеката, специјализованих радњи, са најбољом робом ове врсте. Истовремено се ширио и програм судопера, а 1982. смо почели и производњу казана за бојлере. Данас имамо и фабрику бојлера. У међувремену, 2003. смо купили локалну трговину “Пролетер”. Требало нам је пуно времена да је подигнемо на ниво који одговара данашњем потрошачу. Имамо и наше “фирме ћерке” у Москви, Кијеву, Загребу и Подгорици које се баве продајом наших производа у тим државама. Крајем 2005. смо извршили децентрализацију фирме, где смо сваки бизнис одвојили као посебно друштво. То је био добар потез, који нам је омогућио бржи раст и бољи наступ на тржишту. Производњу амбалже и пресликача, декорација на шерпама започели смо деведесетих година. Амбалажу више радимо екстерно, него за интерне потребе. Није велика фабрика, али је добар севрис осталим нашим предузећима. Имамо и добар дизајн студио који прати све светске трендове. У септембру 2015. одине купили смо Фабрику аутомобилских делова – ФАД. Пошто је у веома лошем стању, сада улажемо у њен развој, истрајни смо и верујемо да ће за одређени период постати добра фирма. Познато је да је “Металац” један од најбољих примера успешне приватизације. Реч је о извозно оријентисаној фирми, програм посуђа извозимо више од 70 одсто, а бојлера око 50 процената, судопера такође… Освајамо инострана тржишта, што није нимало лако поред великих светских фирми. Иза оваквог постепеног развоја и успеха стоје одговорни и вредни људи којима је на првом месту интерес фирме, а не лични.
Да ли је данас у Србији тешко створити успешну фирму, посебно младим људима?
– Ми смо један точак завртели у погрешном правцу. Наши најбољи, најквалитетнији млади људи одлазе из земље. То је кључни проблем овог друштва и нације. Много је разлога зашто одлазе, деведесетих година су можда бежали од ратних дешавања, али потом је било и сасвим других разлога. После 2000. до данас ништа се није променило. Сматрам да нисмо изградили друштво које поштује систем вредности, охрабрује најквалитетније младе људе да се овде баве озбиљним бизнисом. Ми и као народ имамо проблем, сметају нам људи који су нешто створили, често их прозивамо. То нису добре поруке за младе најкреативније људе, јер они размишљају само о томе где да оду када заврше школе. Све развијене земље, а ми то можда не видимо, које храмају за квалитетном радном снагом, имају бољу базу података ко и шта студира, односно који су студенти најуспешнији. Они најбољи су већ изврбовани на другој или трећој години факултета. Мислим да се држава мора озбиљније забавити младим људима, мора наћи начин да их стимулише да остану да живе овде. Јер, само они могу да нас воде напред. Признали ми, или не, у земљи нам остају просечни кадрови и они испод просека, који одлучују о судбинама осталих. То није добро. Наши млади када оду у свет врло брзо заузму високе позиције у најбољим корпорацијама. Бојим се да је и у образовању све лошији кадар који учи младе. У наше време професори су били веома школовани и поштовали су знање. Али, ово није само наша реалност, већ и осталих мање развијених држава. Наравно, најразвијеније земље то добро користе, узимају наше најобразованије људе. Ми их школујемо, а они добијају одличне стручњаке. Пуно тога фали да би млади, стручни људи остали да живе у Србији, и читав проблем треба добро анализирати и пронаћи најбоље решење.
Нема привреде без инвестиција, а за инвеститоре је потребан повољан пословни амбијент. Шта нама недостаје?
– Нормално да нема привреде без инвестиција. Нама је потребан значајно већи раст индустријске производње. Ипак, нешто се догађа, отварају се нови погони. Било би добро када би се отварали погони са неком већом додатном вредношћу, када би инвеститори више улагали у опрему. Али, ми државу не можемо развијати без већег учешћа домаћих инвеститора. Управо због тога је потребно охрабрити људе. У Горњем Милановцу има вишка стамбеног простора, јер људи који не могу да нађу посао одлазе у друге, веће градове, посебно у Београд. Објективно, ван коридора и аутопутева ми немамо развијену инфраструктуру. Сва производња је углавном сконцентрисана око Суботице, Инђије, Митровице, Јагодине, Ниша, Лесковца…, не зато што су тамо квалитетнији људи, него што инвеститори тамо имају развијену инфраструктуру. Када је реч о нашој средини, биће добро када да се заврши аутопут од Прељине до Појата, створиће се предуслови за долазак инвеститора са стране, а млади ће моћи да нађу посао у својој средини. Поред тога, аеродром у Лађевцима би много значио за привреду овог краја.
Привреда Општине Горњи Милановац је једна од најразвијенијих у Србији. Да ли су и колико искоришћени привредни потенцијали горњомилановачких села?
– Када је реч о привреди Горњег Милановца индустријска производња је значајно већа, него у осталим градовима. Поред “Металца”, има пуно фирми које јако добро послују, “Спектар”, “Папир принт”, “Звезда хелиос”, “Таково”, “Типопластика”… Када је реч о потенцијалима села, Милановац се не разликује од других средина. Ми имамо проблем живља, нема народа у селима. Долазе људи са стране, купују домаћинства, започињу узгајање култура које овде успевају, али све је то мало. Горњи Милановац има погодне услове за развој сточарства и воћарства. Међутим, осим што је потребно пуно времена да се створи велика и успешна производња, поседи су мали да би се неко озбиљније бавио бизнисом, а домаћинства су старачка. На старе се наравно не може “ослонити”, а не пуно ни на њихове потомке. Тренутно стање се не може много променити док не буде више људи који ће се предузетнички понашати, односно искористити потенцијал овог поднебља.
Добитник сте бројних награда и признања, међу којима су Капетан Миша Настасијевић и менаxер године, што такође потврђује да је иза Вашег успеха велико знање и искуство. С обзиром на то да сте укључени у рад многих привредних организација, да знате све предности и недостатке наше привреде, имате ли неки уопштени савет да би нам било боље?
– Не волим да саветујем. Сматрам да медији морају да се баве озбиљним стварима. Морамо народ да ослободимо од таблида. У нашем окружењу се углавном прича о серијама и ријалити програмима. Не кажем да то треба забранити, али треба опорезовати до те мере да се електронским медијима не исплати да их приказују. Уместо таблоидима и ријалитима, бавићемо се озбиљним темама, животом, реалним стварима. Ми морамо добро да сагледамо шта су праве вредности, од чега се може живети, шта нам може бити перспектива друштва. Морамо да изградимо хијерархијски и правно уређену земљу, најпре својим примером. Наша генерација то није успела, али се надам да ће неке млађе хоће. Глобално, највећио део вредности које смо имали, успели смо да заборавимо и да се окренемо неким другим, небитним стварима.
Нела Радичевић
“МЕТАЛАЦ”
Данас “Металац” по основу власништва у капиталу има 14 зависних друштава са којима је повезан у Групу, а чине га по пет производних и трговинских на домаћем и четири трговинска друштва у иностранству. Сва четири зависна друштва у иностранству баве се првенствено пласманом “Металчевих” производа. Сва производна друштва налазе се у Србији, у Горњем Милановцу. “Металац посуђе” је најстарије и највеће зависно друштво које се бави производњом емајлираног, инокс и нон-стицк посуђа; “Металац инко” производи инокс и гранитне судопере и Гранматриx композитне плоче; “Металац бојлер” производи бојлере, а “Металац принт” се бави производњом картонске амбалаже и пресликача за посуђе. Од септембра 2015. године је преузео и Фабрику аутомобилских делова – сада “Металац ФАД”.
